Аутор: Божидар Васиљевић

Етопојетички дисфункционалан и дефицитаран човек не добацује као такав до истине. Њему је стран сам процес истине, а надаље како се она по себи преображава у етос. Највећи дебатни пораз који је наша генерација студената теологије доживела, а и шире од тога, јесте извесна јавна трибина које смо се срамили и после које сам отишао празан и разочаран. Не би ме чудило да је неки будући Стаљин рођен те 2016. г. Као што је ономад Јосиф Висарионович у богословији у Тбилисију пљунуо причешће, тако је без много кајања могло да се деси неком студенту да учини исто после онакве трибине. Одржана је у великом амфитеатру 2016. г. са удружењем атеиста Србије. Питао сам се како је могуће да наставник који претендује да представља теологе, притом крајње чудног изгледа и неразговетне артикулације и аргументације, може тако немушто и глупо да буде поражен. Уосталом, није се против њега у јавној расправи уопште требало трудити. Као по задатку то је одрађено као увертира каснијих догађаја, да у сопственој кући изгледамо поражено и неустезиво идиотски. 

Први ред су заузели студенти којима је дотични пречасни етичар предавао као асистент хришћанску етику, о којој је на прокрастинираним предавањима говорио уопштено чега се сети, где нема „уже научне области“ или „систематског богословља“ (које као предмет Догматика предаје митрополит Игнатије). Сећам се као данас, дошли смо групно у амфитеатар и помислих како се поново скупила генерација из доколице јер смо недавно пре тога организовали низ великих предавања светских теолога, испред Актива за научни подмладак факултета и парламента. Најпосећеније предавање (одржано 29. априла 2015.) било је: „О Светом Порфирију Кавсокаливиту“, професора Новог Завета митрополита бачког Г. Иринеја, коме сам предложио три богословске теме, а целокупан запис предавања постоји на јутјубу. Био сам управу али не само за извесну трибину него и за предосећај и утисак који сам већ на улазу имао – тотална недораслост саговорника повереној му (од ко зна кога) улози. После пола сата већина нас је напустила на мање од пола предавања говоранцију, таблоидно примамљивог наслова. У повратку смо готово параноично колеге Ж.Ј. и М.С. (обојица данас свештенослужитељи) и ја расправљали и негодовали, како је могуће да на тако глуп и крајње неупућен начин, без имало сналажљивости и контрааргументације наступи један теолог и свештеник. Да се напросто задесио било који, примера ради, лаик калвиниста далеко би аутентичније заступао верне, самим тим би било занимљивије за чути шта има да каже (макар попут некад популарних детаља апологетике са предавања из „Дома омладине“ Лазара М.). Надаље се мој саговорник дохватио аргумента у покушају одговора на крах једног догађаја-инцидента, да је својевремено заменик патријарха Павла рукоположио пар стотина београдских зуботехничара, тамбураша и других формалних вокација. Нажалост, неки су доспели на Теолошки факултет у Београду за професоре или ишли у иностранство на дошколовавање. У том метежу дешавало се и то да оно што је давно избацио „ЈУЛ“ из својих редова се преруши у мантију. 

Кратка ипомнимата сведочи о једном моменту али холистички о историјском периоду у коме је било тешко, од зла домаћега, уклонити се и бити део студија теологије. Неспособни и крајње злонамерни појединци (асистенти) су опструисали и отежавали рад самих професора, архијереја и учитеља теологије. Данас их је већина ван факултета. Накнадном памећу реже однекуд на руку која је пружала хлеб. Осврнућу се у овом контексту на моменат који је познат у филозофији као λόγος βιοηθικός. То је сврха стварања, (не) само пуког подсетника при руци у дело већ у директан дискурс, кадре носиоце епистема који благовремено: „Дижу глас и ућуткују… као господар који једном речју умирује режање паса“ (Плутарх, О спокојству духа, 1975, том VII, 465 c). Не разумеју оно што је Порфирије Теолог још као млад научио од старијих професора, да треба гвелфи за вас да кажу да сте гвелфи, а гибелини да сте гибелин. Нисам Лакан али је вероватно због тога код њих присутна страст ега. 

Ако бисмо устврдили да је ранохришћански контекст исторично нормативан, онда говорити о систематском је посве (канонички) незамисливо. Ерминевтика духа, греха, апостасије никад није угледала доктринарну систематизацију овог контекста, а постојала је. Хришћанска заједница историјски развој својих веровања фокусирано држи на првом месту, без осврта на треће историје пракси. Оно што је Црква као заједница верних са предстојатељем, то је условно „канонско право“ пре слова. Св. Јустин Нови је у наше време то знао и једноставно називао селективне реверзибиле богословља са трећим праксама „кромпирологијом“ (спортску, леву, интелектуално-агностичку). Схватање теологије таквом реципрочно ствара реверзибиле између љубави и мржње, попут поменуте страсти ега. Зато у покајању разликујемо два појма ἐξομολόγησις (исповедање, признавање, извођење) и ἐξαγόρευσις (континуирано, не спектакуларно, исповедање). Банално развојачење теологије на системе и подскупове који су оформљени за ex catedra кадровска решења, не држи држача катедре за светог грала или носиоца харизматског ауторитета. Рушењем илузија о таквом приступу теологији довело је до страсти ега и иреверзибилности покајања субјекта. Погодујући систем гажења ауторитета заједнице, ако не формалног текста заклетве, свакако светописамског принципа corpus Paulinum-a: „И, яже слыша от мене пред мнози свидетели, се предай верным человѣкомъ, яже будутъ и други научити.“ (2. Тимотеју 2,2) по горњем примеру је парадигма. Једну ствар наука никад није могла да предвиди (доли интуитивна интровертност), а то је када ће неко издати. „Не верујте превише људима. Издали су Бога, зашто не би и човека?!“ (Патријарх Павле).