Родила се 6. јула 1828. године у сремском селу, на Фрушкој Гори. Милица је у образовању била самоука, али је вредно учила. Њена поезија заснивала се на родољубљу, а надахнути стихови донели су јој велику славу. Остала је упамћена по песничком дневнику “У Фрушкој гори”, у коме доминирају љубав према српском народу, обичном животу и природи.

Као даровито дете сеоског свештеника у Врднику прве песме објављује већ са 13 година у Сербском народном листу. Говорила је седам светских језика, што јој омогућава да се дописује са бројним умним људима свог времена. Свирала је гитару. Због болести често прекида школовање. Лепотица сненог погледа и Врдничка вила, како су је звали, остаће неудата и посветиће се породици, српству и поезији.

Дела ове песникиње:

Песме (1850) (1995)

Песме, књига 2 (1855)

У Фрушкој гори 1854. (1861)

У Фрушкој гори 1854. св. 2 (1862)

У Фрушкој гори 1854. св. 3 (1866)

Песме Милице Стојадиновић (1869)

У Фрушкој гори 1854. (1985)

Прва жена у Срба која пише песме, представљала је у своје време неку врсту чуда. У књижевним часописима објављиване су њене слике, о њој се навелико причало у јавности, људи су, како бележи Јован Скерлић, ишли да је виде. Одушевљавала је савременике не само својом поезијом већ и необичном лепотом па је, уз “Врдничка вила”, била позната и као “Милица, лепа песмотворка” и “Српска певачица Милица”.

Омиљена лектира Милице Стојадиновић-Српкиње били су Гете, Геснер, Хердер, Бајрон и Шилер али и наши књижевници: Његош, Јован Стерија Поповић, Севастијан Илић, Бранко Радичевић, Љубомир Ненадовић, Јован Суботић, Ђорђе Малетић. О сваком од њих знала је да изговори лепу реч, понекад би се, пријатељски и добронамерно, спорила са њиховим мишљењима, али нико од њих, њених колега по перу, није оставио ни спомен на Милицу, нашу прву праву песникињу.

Поред писања, предано прикупља народну грађу и блиско сарађује са Вуком Караџићем, који је од миља зове „моја кћи из Фрушке“. Значајно доприноси изради Српског речника као и богатом опусу народних умотворина које је Вук објављивао. Била је штићеница кнеза Михаила и толико ватрена патриоткиња да се потписивала као „Српкиња“.

Ако је Његош можда и рекао: “Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори”, та прича је остала само као предање. Јован Суботић, надмени песник, пружио јој је руку приликом сусрета али, у својој Аутобиографији од преко хиљаду страница, није поменуо да ју је приметио. А Милица је сусрет са њим доживела као бајку. Оштар на перу, Јован Скерлић бележи: “Иако је уживала велики глас као песникиња, иако је много полагала на своју поезију, она је била без песничког талента. Милица Стојадиновић је уопште занимљивија као књижевна појава но као писац, и њен трагични живот поетичнији је но њено књижевно дело.”

Последње године свог живота провешће у Београду, у крајњој беди, заборављена од свих, усамљена и скоро на улици. Сви који су били њена интелектуална и финансијска подршка, а пре свега кнез Михајло Обреновић, отишли су пре ње. Сама и заборављена умире у 50-ој години живота. Сахрањена је на ташмајданском гробљу, на месту данашње цркве Светог Марка. Данас почива у породичној гробници у Пожаревцу.