Аутор је магистранд историје

Историја српског народа у Црној Гори често се кретала између два пола: метафизичког идеализма и бруталне политичке реалности. Данас, док се суочавамо са остацима деценијама грађеног инжењеринга, поново се суочавамо са феноменом који наизглед ласка нашем етосу, а суштински подрива наш опстанак – то је идеја о „посебности“, „надсрпству“ или тзв. „српском спартанству“ које себе види као нешто боље, изворније и другачије од остатка српског националног бића.

​Историјске и политичке заблуде

​Оно што је у почетку можда био израз регионалног поноса, брзо се, кроз историју, претварало у политички инструмент дробљења српског јединства. Најопаснији пут којим један Србин може кренути јесте управо онај који је утро Секула Дрљевић. Заједничко таквим појавама је управо то: крећу са позиција „најбољих Срба“, оних којима званични Београд није довољно достојан, да би завршили у потпуној негацији сопственог порекла.

​Дрљевић је своје српство заснивао на сукобу са централизмом, градећи наратив о посебној црногорској мисији која је временом, под утицајем личних амбиција и страних ценрата моћи, склизнула у отворену издају и идеологију која је Србе дефинисала као непријатеље. То је опомена за сваког ко данас покушава да гради „српство“ одвојено од Београда и српског интегрализма. Свако „одмицање“ је први корак ка асимилацији. Ако нисте део целине, постајете плен оних којима је циљ деструкција те целине.

​Српска православна црква: Стуб који не познаје границе

​У том вртлогу политичких превирања и вештачких подјела, Српска православна црква остаје једини непоколебљиви светионик. Она није само верска институција; она је чувар нашег историјског памћења и националног идентитета.

​Мора се јасно и гласно рећи: СПЦ је јединствена и недељива. Било какви покушаји „аутономашења“, стварања некаквих локалних цркава или претварања епархија у полунезависне ентитете нису ништа друго до асистенција пројекту асимилације. Наша вера је светосавска, а Светосавље не познаје државне границе. Јединство са Патријаршијом у Београду није само питање канона, већ питање биолошког и духовног опстанка Срба у Црној Гори. Свако поигравање са „црногорском посебношћу“ унутар црквене организације води директно у сценарио који смо већ гледали, стварање идеолошког оквира за неку нову, измишљену нацију.

​Интегрализам као једини излаз

​Академски гледано, нација која дозволи своју регионалну фрагментацију престаје да буде нација и постаје статистичка категорија подложна манипулацији. Српски интегрализам није агресивна идеологија, већ природна тежња једног народа да дише истим плућима, без обзира на то где га је историја поставила.

​„Српско спартанство“ је прелепа књижевна метафора, али у политичком смислу, оно не сме бити изговор за изолационизам. Ми нисмо „бољи“ или „другачији“ Срби, ми смо Срби који говоре српским језиком, пишу ћирилицом и припадају једној, недељивој цркви. Све изван тога су паралелни универзуми у којима вребају сенке Дрљевића.

​Стога, пут у будућност може бити само један, повратак јединству, одбацивање лажног елитизма „посебности“ и чврсто држање за скуте наше мајке Цркве. Свако друго скретање, колико год се чинило „спартанским“, води ка нестанку и утапању у туђински идентитет.

Аутор: Спасоје Томић

Извор: Facebook