Кад се све сабере, професорка социологије Марија Васић и теолог Вукашин Милићевић су трагичне особе. Бог их је сместио у погрешно време. Могао је да их пошаље на Никејски васељенски сабор 787 да се боре против лажних идола. Или пола века раније у Константинопољ код Лава ИИИ, да му ојачају партијски тим иконокласта. И касније би им Бог учинио милост, да их је као калвинисте пустио на Делфт 1566 да разбијају инвентар по црквама. Или у Париз 1789 кад је маса трпала позлаћене статуице Мајке Божје у џепове. Овако, много су окаснели. Све су други већ разбили и развукли што се могло. Оно што је остало, предано чувају католичке и православне цркве.

Изјава бивше гимназијске професорке Марије Васић, дата на Новој (31.5.) „да је придавање натприродних својстава предметима фетишизација“ ме није изненадила. Ма шта није, јесте, лажем само да дођем до даха од толике редундантности. Изненадила ме и шокирала. Логички следећи корак би био, и искрено не знам зашто је стала на пола пута, да објави како Деда Мраз не постоји, да зечеви немају везе са ускршњим јајима и да Исус није могао да дигне Лазара из мртвих, јер се то противи свим форензичким доказима. Да не верујеш.

Да Васићева долази из било које друге учене професије, да је којим случајем машинска инжињерка, дигитална програмерка или директорка железнице, правила бих се да нисам чула. Неки људи и данас, након триста година озбиљније секуларизације, негују агресивни анти-религиозни рефлекс. Као да им је колико јуче неко спалио тетку на ломачи, или су управо сазнали да су ренесансне папе држале конкубине и скупљале мираз за удају ћерки. Полемика се ту не исплати. Ако је неко радан, вредан и успешан у свом послу, а о религији из школе запамтио само реченицу да је она „опијум за народ“, шта ту има да се разговара.

Фекализација уместо секуларизације

Али пошто је колегиница социолог, шта више социолошкиња религије, дакле неко ко деци објашњава како да виде друштвено поље религије, како да га онечисте док кроз њега пролазе, онда то не може да прође тек тако. Сигурно не тако како је бране из нечег што се зове БИРОДИ, или нечег што се зове новином, Данас на пример, да је она „само изнела стручно утемељено тумачење религијских појава“. По којој то струци, занима ме. Јер социологија то није, или ако јесте, онда вулго-марксистичка.

Најпре да поставимо један аксиом. Социолози религије су атеисти. Историјски гледано, то су они који би у шеснаестом или седамнаестом веку горели заједно са осталим религиозно неприлагођеним особама. Није онда било социологије, то је тачно, али је било оних који су бацали трезвени поглед на свет, што је суштина и социологије и атеизма. Инквизиција је санкционисала јеретике и атеисте као једну групу.

Онда би следећи силогизам имао право да се назове истинитим: Сви социолози религије су атеисти – Марија Васић је социолог религије – ерго, Марија Васић је атеисткиња.

Ја се овде јављам као социолог религије, дакле ја сам…? Е па мало сутра ћу да кажем. О томе се ради, да ниједан социолог религије неће јавно рећи да је атеиста. Неће се хвалити атеизмом. Неће давати изјаве у којима се верници стигматизују као нишчи духом, затуцана гомила која као Свети Тома виси на појасу Мајке Божје док се она у пуној телесности уздиже на Трон небески.

У сваком обраћању јавности, у сваком емпиричком истраживању, социолози религије поштују правило методолошког агностицизма. Најкраће објашњено, ако особа са којом разговарају верује у бога, онда Бог постоји. Ако особа са којом разговарају верује у свете мошти и реликвије, онда то јесу свете мошти и реликвије. Ако неко двадесет сати чека у реду да додирне чудотворну реликвију, онда је то смислено проведено време.

Којој јавности се из „Утиска недеље“, тог надменог активистичког гротла, обраћала Марија Васић, није ми најјасније. Видим да су и Студенти у блокади, шта год то јесте, потрчали да се на Инстаграму ограде од њене „научне“ фетишизације светогорске реликвије. Истина, требала им је добра седмица да потрче и скоче. И јесу тек кад их је неко суочио са истином да су и ти који целивају реликвије део бирачког тела. Није добро шибати их Појасом Пресвете Богородице пре избора. После може.

Елементарне форме нерелигиозног живота

Да је Васићева том приликом сондирала терен за емпиријско истраживање наручено од, рецимо, светског калвинистичког форума, рекло би се, хајде онда може, премда је то узалудан посао. Калвинисти и остале тврде протестантске секте данас више не иду на барикаде против идолатрије. Амиши праве путер, на Инстаграму деле рецепт за пите од јабука, не пада им напамет да евангелизују.

Уз то, није Србија нешто позната по калвинизму, правом или крипто-типа. Ни моменат није добро изабран. Док пола милиона људи чека у реду да се поклони реликвији, ти им кажеш нешто што до њих долази као „фетишисти бесловесни затуцани, све вас је Дуркхеим прозвао, Феуд прочитао, ал’ џаба кад нисте чули ни за једног ни за другог“. То је тако надмени став који банализује науку и фалсификује научну методу.

Али, ту и долазимо до срца проблема. Марија Васић није никаква социолошкиња, ни културе, још мање религије. Она је обична активисткиња, а и ту храмље. За професију је неука, за политички активизам невешта. Ни један социолог религије који држи до себе не би се усудио, сигурно не на јавној сцени, на тако вулгарну интерпретацију Дуркхеимових ставова из његовог класика „Елементарне форме религиозног живота“. Ни један политички активиста и перформер не би с такве висине, практично усред предизборне кампање, пардон предизборне туче, с таквим ниподаштавањем говорио о делу електората.

Као, замисли, они верују да ће оздравити ако додирну комад тканине! То могу да кажу вулго-атеисти из неке друге професије, а и њима је боље да се уздрже. Социолог неће никад – или није социолог. А посебно не неко ко треба и сме да предаје социологију у школи.

Марија Васић не може да иде около и кука како је неправедно отпуштена из Јовине гимназије у Новом Саду. Најпре зато што фалсификује класике социолошке мисли и нема појма којим методолошким путем се у међувремену развила социологија религије.

На то долази још један разлог очигледне природе. Србија је секуларна држава. Све европске државе су секуларне државе. Осим Малте, али ни тамо одавно не затварају јеретике и атеисте. Бугарска је нешто између, лаицистичка држава са службеном црквом, али и тамо људи могу да буду шта хоће. У тако сигурном, законима осигураном секуларизму, друштвене науке не иду да нападају религију, цркву и вернике, јер је то, на све већ речено, дегутантно.

А кад смо код Дуркхеима и његових елементарних религиозних форми, он није рашчланио религиозни осећај да би с висока гледао на „примитивне“. Он је, како каже мој пријатељ Иван Радовановић, само покушавао да разуме свет. Да открије сатни механизам који сакривен куца иза видљивих друштвених форми. НИје случајно један од доказа о постојању бога аналогија са навијањем сата, “њатцхмакер тхеорy“, коју је поставио англикански клерик Њиллиам Палеy у осамнаестом веку.

Згодна је и као теодицеја. Зашто Бог, сад мислим на нашег, хришћанског бога, зашто дакле он допушта толико патње на свету? Па зато што је једном навио свет и паметном доста. Неће ваљда стално, има он и друга посла.

Али да се вратимо Дуркхеиму. Он је за своју студију изабрао тотемистичке племенске заједнице зато што су оне „временски најближе еволуционим формама из којих се кренуло“. Анимизам и тотемизам су за њега биле базне форме, вредносно неутралне. Посматрао их је као елементе из којих и око којих су се развијале комплексније религиозне форме, оне које поседују доктрину, теологију, чврсту хијерархију, уређене симболичке системе, библиотеке и архиве, трансценднентне представе реда и поретка, узрока и последица, награда и казни, укратко, све оно што одликује велике монотеистичке религије.

Лети, лети, лети…буздован

Сличан однос према научној методи, као Васићева, не као Дуркхеим, показао је и бивши свештеник СПЦ-а Вукашин Милићевић. Опет на Новој пре неколико дана, у подцасту „Ћао Невена“. Наслов вуче на неозбиљну страну, као ту се прича свашта и ћао! Колико схватам, то није била идеја. Култура подцаста није нужно необавезна, има у том сегменту и интелектуалног и тривијалног.

Без обзира како се зове емисија у којој је наступао, од доктора теолошких наука би се очекивало више стила. Нема овде места да се преприча Милићевићевих сат времена не метафоричке, већ буквалне демонизације државних и црквених власти у Србији. Оно што као главна порука остаје у односу на светињу из Ватопеда је да он намерава да очисти Православље од реликвија сваке врсте, јер оне одвлаче од праве вере.

Само, то што Милићевић тражи већ постоји и има име. Зове се Протестантизам, може и Реформисана црква, у њеном крилу најстрожа иконокластична грана, Калвинизам. Како то да му нико није јавио да та вера, која доктринарно заповеда то што он хоће, тих пет протестантских Соли – да она већ постоји? И то скоро пет векова? О Савонароли да и не говоримо, његова интерпетација праве вере је старија и насилнија, иако је завршила у ватри, а не у новој деноминацији.

Код Васићеве и Милићевића не буни толико њихов став, на који, у демократији, имају право. Не у Цркви, јер цркве нису демократске институције, али сад се и не говори о њима. Сад се говори о формално образованима док агресивно необразовано заузимају перспективу златне рибице која у једној минути два пута открива свет. Који себи дају за право да револуционарно мењају религију милиона као да праве школски програму за идућу годину.

Компетентна мисао је или референцијална, то јест узима у обзир историјске дискурсе, или постаје произвољно активистичка. Хришћанске цркве већ седамнаест векова воде борбу за дефиницију симбола и његовог референта. У међувремену се та религија поцепала на три велике и гомилу мањих деноминација управо по питању симбола и референта: Како оно на шта се у семиотском склопу мисли суделује у знаку који га представља? На конкретном примеру, да ли је Богородица реално присутна у богородичиној реликвији? Или је реликвија напротив само њен знак, немотивисан и произвољан?

Код двоје споменутих нема референцијалности. Нема спремности да схвате, под један, шта је то што траже; под два, колико других је у ових 17 векова, откад је Константинова мајка Јелена препознала Прави крст, тражило то исто; и под три, коју су цену платили они сами или је наметнули другима. Ни манифестно ни латентно се не примећује да Васићева и Милићевић знају како то нису нове дилеме.

Али то њих није ни брига. Њихови циљеви су уско политички – да Вучић оде, с њим и „зао човек“ Порфирије. Ако успут Срби пређу на калвинизам, биће то ненамеравана последица бесмислене политичке револуције.

Био би то Маџ Њебер постављен на главу. Он је говорио о капитализму као ненамераваној последици протестантске религиозне револуције. Сад бисмо добили калвинистичко православље као ненамеравану последицу комунистичко-пленумашке револуције.

Сачувај ме боже образовано тупих. И кад греше, мисле да су први.

Извор: www.euronews.rs

Аутор: Весна Кнежевић