Мало је познато да су академици Владимир Ћоровић, Драгутин Анастасијевић и Радослав Грујић још 1925. године боравили у Хиландару са групом својих студената. Захваљујући сачуваним рукописима, фотографијама и групном пасошу, данас се могу реконструисати детаљи овог готово заборављеног поклоничког и научног путовања

„Мени се чини да своје лично спокојство могу тумачити добрим делом као задовољство што се баш овде, у Хиландару, где су толики векови и нараштаји наслагали своје наслеђе и где за једног историчара готово сваки дан доноси по једно ново сазнање. Колико то на нас, међутим, делује не мање и мистика ове средине.“ – Академик др Владимир Ћоровић

Истина је да се мистика манастира Хиландара осећа код сваког поклоника без разлике, пошто је на овом месту присутно вековно српско наслеђе које се на мало места у самој Србији може видети и осетити. Али, на тај осећај не утиче само српска културна баштина већ и вишевековна даноноћна молитва у Милутиновој цркви, као и ван ње – у порти, параклисима и на целокупној Светој Гори Атонској. Цитат са почетка текста написао је истински мученик, академик др Владимир Ћоровић, један од најбољих и најплоднијих српских историчара, који је трагично погинуо у авионској несрећи изнад грчког града Еласона, 16. априла 1941. године, бежећи од окупације нацистичке Немачке. Мало је познато да је Ћоровић походио Свету Гору и манастир Хиландар два пута – први пут 1925. године, а други пут пет година касније, 1930. године. Други његов боравак је већ познат детаљније широј јавности, али зато први, из 1925. године, није. Те године су, осим академика Ћоровића, на Атосу и у манастиру Хиландару боравила четири српска професора Универзитета у Београду и шест њихових студената. Сада сам у прилици да тај њихов стручни боравак делимично осветлим захваљујући ретком архивском материјалу који поседујем. Та оставштина се састоји од писаног сведочанства и оригиналних фотографија.

СРПСКА УЧЕНА ГРУПА

Као прво, које су биле личности у групи која је походила Свету Гору Атонску и Свету Царску Лавру манастир Хиландар? Реч је о византологу академику др Драгутину Анастасијевићу, историчару академику др Владимиру Ћоровићу, историчару и теологу са факултета у Скопљу академику др Радославу Грујићу и Миливоју Башићу, професору чувене Друге мушке гимназије у Београду, тада већ у пензији. Са њима су од 15. до 29. септембра 1925. године путовали и тадашњи њихови студенти: Берислав Веселиновић, Драгослав Страњаковић, Ђорђе Радојичић, Предраг Гоздић, Бранко Милаковић и Павле Уранкар.

Рукописно сведочанство о детаљима ове веома значајне студијске посете Атосу оставио нам је, у виду реферата за факултетски Семинар, академик др Драгутин Анастасијевић. Тај реферат се састоји од 32 стране, величине четвртине формата А4. Сачуван је и текст Миливоја Башића, штампан у два наставка у данас изузетно реткој публикацији под називом „Са пута у Свету Гору“, као и оригинални групни пасош од 4. септембра 1925. године, издат од стране Управе града Београда. На његовој четвртој страни налазе се портретне фотографије свих чланова ове стручне експедиције, осим фотографије академика др Радослава Грујића, који им се придружио касније у Скопљу.

Али то није све. Сада сам у прилици да објавим, истина, мали део оригиналних фотографија непознатог аутора. Од свих личности у групи једино је Драгутин Анастасијевић, познати византолог и преводилац са старогрчког и новогрчког језика, већ три пута боравио на Светој Гори. Осталим професорима и студентима ово је био први пут да су крочили на тло „Богородичиног врта“.

За време славе манастира Хиландара – Ваведења Пресвете Богородице – у складу са древним обичајем, сваке године игуманско место манастира Хиландара на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Тако за време манастирске славе игумани ова два манастира замењују места

Пре нешто мало више од једног века, за разлику од нашег савременог доба, долазак на светогорско тло био је компликованији и тежи, раван непредвидивој авантури. Сада је добијање благослова једноставно – диамонитирион (виза за Свету Гору) подиже се у Јерисосу или Уранополису. Пре сто година дозволу сте морали да узмете тек када дођете у Кареју, место које је административни центар Монашке републике.

ПОСТРИГ СВЕТОГ САВЕ

Дакле, српска научна екипа кренула је возом из Београда 15. септембра 1925. године у подне. У Солуну их је дочекао тадашњи генерални конзул Краљевине СХС Иван Герасимовић, веома образован, гостољубив и способан дипломата. Он им је успешно организовао посете више светогорских манастира, што је за оно време био изузетно тежак подухват. Увече, 17. септембра, испловили су са солунског пристаништа лађом „Спарта“ према Светој Гори. После дванаест часова пловидбе – око 9 часова пре подне – стигли су у светогорску луку Дафне. Затим су се укрцали у две барке на једра, чији су веслачи били монаси руског манастира Свети Пантелејмон. Вожња је трајала око пола часа, искрцали су се на мол где су их дочекали искрено и љубазно руски калуђери. Нашим путницима се највише свидео непосредни отац Јосиф, „права широка руска душа“ и представник „праве, чисте побожности“, који је све време њиховог боравка био уз њих. После кратког одмора и разгледања Светог Пантелејмона кренули су на мазгама, ка скиту Русик, ненавикнути на овакво средство превоза.

Били су спремни да претрпе сваку тешкоћу само да би боравили на светом месту сваког Србина, јер се у скиту Русик млади Растко Немањић постригао. Односно, обавио је монашки постриг, чиме се симболично одрекао „света“ и заветовао на послушност, чистоту и сиромаштво. Опростивши се од љубазних домаћина из скита Русик, узјахали су опет мазге и тада су занемели. На одласку их је пратила звоњава звона њима у част. Како сведочи Миливоје Башић, „звонила је маса малих покретних звона, све је то давало тако пријатну хармонију и будило у нама побожна осећања, а уједно и тугу што се растајемо са овим светим местом. Полазећи, и ми смо се обазирали, као некад гониоци Светога Саве и све нам се чинило да на пиргу видимо Свето лице његово, како нас благосиља“.

БРАТСКА МОЛИТВЕНА ВЕЗА

После скита Русик, мала српска учена група ходочасника стигла је у руски Светоандрејски скит, који се налази у непосредној близини Кареје, административног центра Монашке републике. У Кареји су обишли, за Србе незаобилазну, Посницу Светог Саве, а на путу за манастир Ватопед и руски скит Светог Илије. Било је већ пет часова по подне када су на мазгама стигли пред капију старог и величанственог грчког манастира Ватопед. У савремена времена, као и у прошла, ватопедске и хиландарске монахе веже нераскидиво молитвено заједништво. Посебне братске везе између њих утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог. За време славе манастира Хиландара – Ваведења Пресвете Богородице – у складу са древним обичајем, сваке године игуманско место манастира Хиландара на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Тако за време манастирске славе игумани ова два манастира замењују места. Група српских великошколаца је у Ватопеду и преноћила.

После ручка, који је у свим светогорским манастирима у раним јутарњим часовима након јутарње службе – пошто су „платили“ свој трошак боравка у облику прилога цркви, што се свуда чини на Светој Гори Атонској – упутили су се журно својој крајњој одредници, светињи над светињама српским – белој Светој Царској Лаври манастиру Хиландару. Овог пута, на радост професора и њихових студената, пошто је била недеља, нису наставили путовање на мазгама, већ морским путем. На обали их је чекала мала барка са разапетим једрима.

Пловећи према хиландарској арсани (пристаништу), у једној раселини угледали су манастир Есфигмен (данас познат по томе што не признаје власт васељенског патријарха Вартоломеја I, али то је већ нека друга тема). После око пола часа пловидбе пристали су на мол манастира. Пред њима се појавио, изненада, један српски монах који се ту случајно затекао. Башић му не наводи име, а пошто су се сликали у његовом чамцу, изашли су на тло манастира Хиландара.

СВЕТО ЗЕМЉИШТЕ ВЕРЕ

„Крајњи смер нашег путовања био је постигнут“, сећа се Миливоје Башић, „и ми смо стали ногом на свето земљиште наше вере и историје, по ком је некад газио Свети Сава и отац му Свети Симеон, и цар Душан и славни књижевници наши: Доментијан, Теодосије, Данило и други. У мојим су мислима оживели сви ранији векови, и мени се чинило да су пред нас изашли сви старији наши нараштаји да нас дочекују, усрдно нас примајући у своја света наручја. Читави ројеви мисли и историјских успомена и побожна осећања обузимају нас, да смо под утиском њиховим дуго времена ћутећи и ишли.“

Пре нешто мало више од једног века, за разлику од нашег савременог доба, долазак на светогорско тло био је компликованији и тежи, раван непредвидивој авантури.

Исти непромењени осећај доживљава и савремени поклоник манастира Хиландара и данас, у 21. веку. Пресудан је стални утицај вишевековне и свакодневне молитве Богу која утиче на све његове посетиоце, без разлике, били они православни хришћани, римокатолици или неке друге вере.  

Када су прошли древну манастирску капију, учена српска група упутила се дрвеним степеницама на највиши спрат, ка гостопримници. Просторија у коју су ушли била је пространа, намештена миндерлуцима поред зидова, са многим сликама српских владара, митрополита и знаменитих људи. У овој соби су се тада држале седнице управе манастира – Синодика – и ту су се дочекивали гости. У том простору су се чувале и најстарије хрисовуље и листине. Да поздраве знамените госте из Србије, дошли су скоро сви монаси Хиландара: стари проигуман отац Арсеније, родом из Ниша, који је још од 1874. године у Хиландару; отац Софроније из Тетова; отац Михаило из Јагодине; епитропи отац Доситеј и отац Арсеније из тимочког краја, питомци покојног владике Мелентија; отац Онуфрије из Чачка, врло разборит калуђер; отац Данило… Тада, пре сто година, у манастиру Хиландару било је око 70 монаха и искушеника.

ЦАРСКЕ ХРИСОВУЉЕ

„Са источне стране“, пише даље Башић, „од трпезарије дозидан је 1652. године ходник, а доцније над њим пространа соба за библиотеку, у којој је и музеј. Књиге су уређене по орманима, остале ствари овамо-онамо по соби, све, наравно, далеко од оног модерног уређења у манастиру Свети Пантелејмон. Библиотека је богата старим рукописима, којих је некада било много више, али су многи страдали због пожара, пљачке, старости, а и несавесности појединих калуђера (а у новије време и појединих учених људи); а има и доста штампаних књига, нарочито из новијег времена. По Сави Хиландарцу сачувано је доста хрисовуља, иако их је доста пропало у току времена, особито од пожара 1722. године, а и за време турске најезде током грчког устанка. Најстарија је и прва Немањина повеља Хиландару од 1199. године, па грчка од цара Алексија, којом се признају сва права самосталне Свете Царске Лавре Хиландара, као и цара Андроника од 1292. године. Има хрисовуља скоро од свих Немањића, а највише од краља Милутина, који је подигао нову цркву и највише имања поклонио, неколико од цара Душана, па кнеза Лазара и скоро свих деспота српских до краја 15. века. Прва је руска грамата од цара Ивана Грозног из 1556. године и две влашке из 16. века.“

Били су спремни да претрпе сваку тешкоћу само да би боравили на светом месту сваког Србина, јер се у скиту Русик млади Растко Немањић постригао. Односно, обавио је монашки постриг, чиме се симболично одрекао „света“ и заветовао на послушност, чистоту и сиромаштво.

Манастир Хиландар, ма колико пута у њему боравили, увек вас – према мом дугогодишњем искуству –  изненади неком новом тајном коју чува. На дан одласка, академици Анастасијевић, Ћоровић, Грујић, професор Башић и шесторица срећних студената фотографисали су се испред Саборне хиландарске цркве са целом тадашњом управом.

Из Хиландара одлазе затим у бугарски манастир Зограф, где су преноћили. Потом се лађом поново враћају у руски манастир Свети Пантелејмон, где су се задржали три дана. У Солун стижу 27. септембра, да би 28. изјутра били у Скопљу, а увече 29. септембра 1925. године у Београду. Тако је окончан четрнаестодневни боравак ове мале групе српских научника и њихових студената на Светој Гори Атонској – чињеница која је до сада била мало позната широј српској јавности. Резултати ове успешне краткотрајне експедиције на Атос, а посебно поклонички и стручни боравак у манастиру Хиландару, осетиће се тек кроз неколико година, када су штампани научни радови и сећања професора Универзитета у Београду. Тиме су они допринели да се не заборави изузетан значај Свете Горе и манастира Хиландара за српску духовност и историју.

Извор: srpskikompas.rs