Песма „Грачаница“ Десанке Максимовић је једно од најлепших и најупечатљивијих дела посвећених средњовековној српској архитектури и духовности. У њој песникиња спаја историјско сећање, дивљење према уметности и дубоку емоционалну везаност за националну баштину.

Основна тема је манастир Грачаница, као симбол трајања, лепоте и страдања српског народа. Десанка Максимовић не посматра манастир само као грађевину од камена, већ као живо биће, сведока векова који је „преживео“ историјске буре.

Грачаница

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
као Богородице Милешеве и Сопоћана,
да друга рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
да бар светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове на твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.

Десанка Максимовић

Песникиња истиче архитектонско савршенство манастира, његову хармонију и белину, која као да пркоси времену.

Извор: kompasinfo.rs