У Црној Гори се поново говори о Цркви, али све мање црквеним језиком. Уместо вере, канона и пастирске потребе, у разговор су ушли политички интереси, партијске калкулације, државни кабинети и различити центри моћи.

Помињу се наводни раскол унутар Српске православне цркве, могуће издвајање Митрополије црногорско-приморске и формирање посебне Бококоторске епархије. Ниједно од тих питања није безазлено. Али још је опаснији начин на који се она отварају: преко гласина, јавних оптужби, политичких посредника и порука које буде сумњу између Патријаршије и Цетињске митрополије.

Историја нас учи да расколи ретко почињу формалном одлуком. Најпре се посеје неповерење, слутња и сумња. Потом се направе табори. Једни се прогласе већим Србима, други већим Црногорцима, једни чуварима Патријаршије, други браниоцима Митрополије. Када се свештенство и народ довољно поделе, административна одлука само озваничи оно што је политика већ припремила.

Зато данас није довољно рећи да раскола нема. Треба спречити механизме који би га могли произвести.

Митрополија црногорско-приморска није привремена испостава СПЦ у Црној Гори. Она је једна од њених најстаријих и најзначајнијих епископских катедри, са дубоким историјским достојанством и снажним духовним ауторитетом у народу.

Али то достојанство не сме бити претворено у аргумент за њено издвајање из Српске православне цркве. Митрополија је органски и канонски део СПЦ.

Њено евентуално издвајање не би било обична административна промена, већ историјски расцеп са несагледивим последицама. Отворило би питања храмова, манастира, имовине, свештенства, верног народа и самог духовног идентитета Црне Горе.

Оно што није успео режим Мила Ђукановића законом о слободи вероисповести, не сме бити остварено унутрашњим неспоразумима, личним амбицијама или политичким инжењерингом.

Истовремено, Патријаршија не сме Митрополију посматрати као сумњиву периферију у којој се иза сваке изговорене речи крије сепаратизам. Јавно подозрење, неодређене оптужбе и непрестано проверавање лојалности могу временом створити управо оно од чега се наводно страхује.

Јединство Цркве не чува се понижавањем њених делова. Чува се поверењем, канонским поретком, братским разговором и јасном заједничком одговорношћу.

Зато треба раздвојити две ствари. Историјско достојанство Митрополије мора се поштовати, али без сепаратизма. Јединство СПЦ мора се чувати, али без административног унитаризма и политичке контроле.

У том светлу треба посматрати и идеју о формирању посебне Бококоторске епархије. Само оснивање нове епархије није ни расколнички чин ни канонски преседан. Српска православна црква је кроз историју мењала епархијске границе и прилагођавала своју организацију пастирским потребама.

Бока има снажан историјски, културни и духовни идентитет, велики број светиња и посебно црквено наслеђе.

Али није довољно позвати се на историју Боке. Мора се одговорити на суштинско питање: зашто се та идеја отвара управо сада?

Ако постоје стварне пастирске потребе, ако број верника, парохија и свештенства захтева другачију организацију и ако би нова епархија ојачала духовни живот народа, онда се о томе може озбиљно и саборно разговарати.

Али ако би Бококоторска епархија требало да буде политички кордон, средство слабљења Митрополије или осигурач против њеног наводног будућег издвајања, онда она не би спречила раскол. Само би га институционално припремила.

Црква се не дели из страха да се једног дана не би поделила.

О евентуалном формирању нове епархије морају одлучивати Свети архијерејски сабор, надлежни архијереји, свештенство и верни народ. Партијски штабови, државни кабинети и политички центри у Подгорици или Београду не смеју пројектовати епархијске границе нити бирати подобне архијереје.

Политика може и мора да штити верска права, црквену имовину, храмове и равноправност СПЦ. Али не сме управљати Црквом.

У Црној Гори однос Цркве и државе има посебну тежину. Црква је вековима била више од верске установе.

Чувала је памћење, писменост, идентитет и свест о заједништву онда када државе није било или када је држава радила против сопственог народа. Литије су то још једном показале.

Народ није изашао на улице да би једну партију заменио другом. Изашао је да брани светиње и право да остане оно што јесте.

Зато ниједна странка нема право да литијску енергију накнадно приватизује, нити да Цркву претвори у изборни штаб.

Као што Црква не сме преузети улогу политичке партије, тако ни партије не смеју преузети улогу црквеног сабора.

Данашњој Црној Гори потребна је Црква која неће бити ни привезак власти у Подгорици, ни инструмент власти у Београду.

Потребна јој је јединствена Српска православна црква, довољно слободна да сведочи истину свакој власти и довољно мудра да унутрашња питања решава саборно, а не преко медија и политичких посредника.

Потребно нам је јединство без унитаризма, достојанство Митрополије без сепаратизма и пастирска брига без политичког инжењеринга.

Светиње које нису успели да нам отму силом и законом не смемо поделити сопственим рукама.

Извор: in4s.net