Митровданска офанзива 1992. године, коју су хрватски агресори назвали „Бура“, затекла је владику Атанасија у Грчкој. Чим је тог јутра сазнао шта се дешава у Херцеговини, одмах се вратио, не размишљајући о опасности.

Већ сутрадан био је на Врањевићима, једном од најтежих ратних положаја, уз своје Херцеговце, тамо где је било најтеже и најпотребније.

Бројне фотографије из најтежих ратних дана сведоче о делима, храбрости и величини владике Атанасија, којег ће Херцеговина вечно памтити.

Није било детета у Невесињу којем није помогао, нити рањеника којег није обишао. Захваљујући његовом ангажовању, у Херцеговину је стизала значајна хуманитарна помоћ из Грчке и дијаспоре.

Један од ратних команданата Невесиње бригаде Ранко Продановић поводом смрти владике Атанасија рекао је да је био највећи пријатељ кога је Херцеговина имала.

”Увијек је био уз свој народ. У Херцеговину је дошао када је било најтеже – на самом почетку рата. И док је био жив говорио сам да је само Бог дао да у то критично вријеме он дође за епископа. 99 посто свог времена проводио је с народом и у рату с војском. Понекад сам се питао је ли могуће да неко ко није из Херцеговине воли више Херцеговину од Херцеговаца”, каже Продановић.

Присећа се да није било положаја гдје владика Атанасије није био.

”Није било положаја у Херцеговачком корпусу гдје није био да поприча са борцима, да их охрабри како је само он знао”, каже Продановић.

Ратни командант Друге лаке пјешадијске бригаде Боро Антељ с тугом се сјећа многих дана проведених с владиком Атанасијем кога је познавао од 1981. године.

”Након мајског Сабора СПЦ-а 1992. на коме је изабран за владику херцеговачког дочекао сам га у Подгорици на аеродрому. Постао је тада наш отац. На Борачком језеру је формирана Друга лака пјешадијска бригада и Српска општина Коњиц од становништва села Бијела, Борци, Борачко језеро, Кула, Чичево и избјеглица из Мостара. Није било разлике између војске и народа. Нисмо имали општину, никакву инфраструктуру, фирме, ништа. Владика Атанасије је помагао непрекидно. Обезбједио је велику хуманитарне помоћи из Грчке и дијаспоре. Бринуо је о борцима, о народу, посебну бригу је имао за дјецу, а посебно дјецу погинулих бораца”, истиче Антељ.

Његовим залагањем, током рата у Херцеговину су долазили и митрополит Амфилохије, као и митрополит Иринеј Ковачевић из Америке, пружајући духовну и братску подршку нашем народу.

Епископ Атанасије Јевтић устоличен је за епископа захумско-херцеговачког на Видовдан 1992. године у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу.

Био је више од владике – био је духовни отац, ослонац и утеха свом народу, човек који је у најтежим временима био тамо где је био најпотребнији. Био је и остао један од највољенијих владика и истински понос Херцеговине.

Извор: kompasinfo.rs