Уочи Петровдана, уместо на богослужењу и у молитви пред Свету литургију, протојереј-ставрофор Милић Драговић, парох ужички, обрео се на улици – на политичком скупу у Ужицу. Ужички протојереј се обратио једном делу грађана Ужица, али и грађана који су из других градова приспели на протест и блокаду пута у Ужицу. Свештеник Драговић се на скупу обратио класичним политичким говором, што за упућеније не представља изненађење, неуспешно покушавајући да свој изразито несвештеничко-политички наступ закрили свештеничком мантијом и камилавком. Обраћање овог „духовника нове ужичке републике“ у покушају, уочи Петровдана 2025. године, потврђује да у њему обитава дух Милана и Михаила Смиљанића – двојице свештеника из ужичког краја који припадају оној мањини свештеника – следбеника комунистичке идеологије и издајника Светосавске Цркве у време Другог светског рата и у поратном периоду.

Запањујуће је да се ужички свештеник на политичком скупу обратио стојећи испод крваве црвене шаке која је постала символ анархистичких и револуционарних покрета и протестâ у Србији. Да је свештеник Драговић о томе било шта прочитао знао би где је и за какве потребе је тај символ раније коришћен. У случају свештеника Драговића, судећи по историчару Холокауста Ефраиму Зурофу, ради се о необразованости или лошој намери, а можда и о једном и о другом. Свештенику Српске Православне Цркве је место под Часним Крстом и другим хришћанским и светосавским знамењима, а не под крвавом шаком – символом албанског покрета МЈАФТ. 

Како се уопште свештеник Драговић појавио на политичком скупу? Да ли је то учинио самовољно или са знањем и одобрењем његовог надлежног архијереја – Митрополита жичког г. Јустина? Овде треба нагласити да се, уколико свештено лице јавно наступа са знањем и одобрењем свог надлежног архијереја, онда то и нагласи на почетку, али на доступном сниму тога нема. Ипак, знајући да Митрополит жички г. Јустин поводом овог скандала ништа није предузео онда се тешко може закључити да се у овом случају ради о самовољи ужичког свештеника и зато треба очекивати да ће одговор на то питање затражити и добити Свети Архијерејски Синод. 

Уочљиво је да на политичком скупу у Ужицу 11. јула, судећи по доступним снимцима, нису били остали ужички свештеници и ђакони. Заиста, где су тога дана били остали ужички свештеници и ђакони? Из званичног шематизма Епархије жичке сазнајемо да у Ужицу служи 13 парохијских свештеника и два ђакона, а у околним парохијама још 20 свештеника и један ђакон. На парохијској служби у Архијерејском намесништву ужичком има 33 парохијска свештеника и три парохијска ђакона. Том броју свакако треба додати и умировљене свештенике, али подаци о њима нису доступни. У чије име је говорио свештеник Милић Драговић као један од 13 парохијских свештеника у Ужицу, односно као један од 33 парохијска свештеника у Архијерејском намесништву ужичком? Значи ли то да су сви остали ужички свештеници, осим свештеника Драговића и Митрополита г. Јустина, „издали народ“, како рече његов претходник у свом обраћању? 

Да ли је свештенику Драговићу пало на памет да својим појављивањем на политичком скупу само долива уље, разгорева ватру и подстиче грађане да крше законе и незаконито блокирају путеве што изазива сукобе са полицијом и притварањем преступникâ? Отворено треба рећи да је свештеник Драговић на том политичком скупу брутално подстицао вернике и грађане на блокаде путева и сукобе са полицијом. Од када то спада у пастирско служење једног православног свештеника?

Шта ће православни свештеник на незаконитом протестном скупу једног, и то мањег, дела грађана у Ужицу? Свештеник Драговић, борећи се политичким путем за „просејавање и изнедравање најбољих“, јавно је промовисао и подржавао безакоње и беспоредак. Протести јесу легитимни у демократском друштву, јер право на јавно окупљање представља једно од људских права. Међутим, јавна окупљања морају бити и легална, односно у складу са законским прописима. Свако другачије поступање није ништа друго до скуп великог ризика по безбедност људи или, може се и тако казати када је реч о Ужицу, пут ка некој новој крвавој „ужичкој републици“ која са Богом, Светим Јеванђељем, Црквом и Светосављем нема никакве везе. 

Напред наведено је довољно да се стави тачка, али ужички свештеник није стао, па је, срљајући у читав низ црквених преступа, одржао класичан политички говор којим је, дубље посматрано, распаљивао присутни народ и против сопствене Цркве – патријарха,  епископâ, свештеникâ и верникâ . Свештеника Драговића не оправдава то што је своје политичке истомишљенике позвао да „не користе речник који дисквалификује друге“, јер је он, занемарујући целину, отишао код „других“ презирући остале, а пастирска дужност му је налагала и налаже да буде изнад и једних и других. На тај начин је себе дисквалификовао као пастира и пароха оног дела нашег народа у Ужицу који не припада политичкој страни којој се јавно и свештенички недостојно приклонио свештеник Драговић.

Учесници протестâ и блокадâ путева су за свештеника Драговића ”најхрабрији и најсмелији“, па их је посебно поздравио. Затим, навео је да су „за праведну борбу потребни сви“, односно и они који, по Драговићевим политичким критеријумима, не спадају међу „најхрабрије и најсмелије“. Ово није ништа друго него Драговићев јавни позив верницима и грађанима да изађу на улице, блокирају институције и путеве и сукобљавају се са полицијом.

Скандалозан је Драговићев јавно поздрав адвоката Десимира Деска Драгојловића из Ужица, који је, како је казао ужички политичар у мантији, на истом скупу „јавно и смело, на неки начин, прозвао и Српску Православну Цркву и људе који су на челу Цркве – патријарха, епископе, свештенике“. 

Адвокат Драгојловић је у обраћању на истом месту брутално оклеветао и нечасно, као и комунисти 1941. године и касније, оптужио патријарха, епископе и свештенике Српске Православне Цркве да су „издали народ“ и да су се „удружили са државом“, а потом је у револуционарном заносу ускликнуо да је „Бог уз овај народ“.

Драговић је поздравио и подржао те и такве клевете и тог и таквог клеветника патријарха, епископâ и свештеникâ Српске Православне Цркве називајући га „својим пријатељем“. Драговић ту није стао, па се надовезао на клеветничке речи адвоката Драгојловића и казао да и он „као свештеник верује да би требало да Црква има један јаснији глас“. 

У Драговићевом нејеванђељском доживљају и нецрквеном поимању политичких питања то значи да би Црква требало да престане да буде мајка свим својим чедима него да буде мајка једнима, а маћеха другима и да их, сврставајући се уз учеснике протестâ, заправо подстиче на међусобну мржњу, омразу и сукобе.

После уверавања учесникâ протеста да „Црква није само грађевина“, да је „Црква тело Христово”, да „у том телу учествују сви крштени православни хришћани“, Драговић је истакао да су „сви су удови тога тела“ и да смо „сви важни и битни“. Без сумње, Драговић под свима не подразумева све у смислу Христових речи Богу Оцу „да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме Ти послао“ (Јов, 17,21). За Драговића, судећи по изреченој политичкој поруци, то „јединство“ и та „пуноћа“у конкретном случају значи да сви „једно буду“, али на протестима, у блокадама, у сукобима, у мржњи и омрази према онима који не желе и који неће да буду део тог и таквог „јединства“.

После тога, Драговић се усредсредио на тумачење земаљске и небеске правде и казао да „није Бог никада и нигде био против земаљске правде“. Али, Драговић није казао ко, како, када и где дели небеску и земаљску правду. У сваком случају, треба знати да је Божја правда у рукама Бога Живота, а земаљска правда, онаква каква постоји и за коју се људи боре вековима, у рукама је судова и судија по закону, а не улице и групе људи, јер је наш народ давно дошао до искуственог сазнања да се правда не узима у своје руке. 

 Драговић је навео да је „замољен од пријатеља“ да јавно прочита итекако политички интонирано и једнострано саопштење за јавност Митрополита жичког Јустина које је 10. јула објављено у анти-црквеним медијима. Одмах после тога, заборављајући своје речи да су у Цркви „сви важни и битни“, Драговић је распаљивао своје политичке слушаоце рециклирањем писма које су против Српске Православне Цркве и Патријарха српског Порфирија пролетос потписала и објавила шесторица епископа. Имао је потребу да нагласи да је „само један епископ из Србије и то Митрополит жички Јустин“ потписао то подметачко писмо политикантске природе у коме су фалсификовани и намерно погрешно представљени ставови Митрополита крушевачког Давида. На такав начин, Драговић је додатно распаљивао мржњу и острашћеност својих слушалаца према сопственој Цркви, патријарху и епископима из Србије. А не треба заборавити да је то чинио људима који о томе врло мало или готово ништа не знају.

После тога, Драговић је кренуо у изношење политичких захтева. Ужички парох се, политички острашћено, обратио председнику Србије и затражио „поштене и фер људске изборе“. Окадио је то речима да се „као свештеник труди и жели да ни једну ружну реч не упути никоме“, јер за њега наводно „не постоји друга страна“. Даље, тврдио је да су „сви ови немири и ситуације највише због њега (председника Србије)“ и да ”нису испуњени првобитни захтеви“. 

Ужички протојереј је саопштио је да је „потребно да би се систем променио да дођу неки нови људи“. Али, није саопштио шта би то он са својим истомишљеницима и „новим људима“ мењао у „систему“ и како би тај „нови систем са новим људима“ требало да изгледа. Свештеник, ако је свештеник, проповеда преображење човека и заједнице у духу Христовог учења, а не, као Драговић, „промену (политичког и правног) система“. Изгледа да није чуо речи Светог Владике Николаја да се до промене ближњег, породице, села, града и државе долази сопственом променом у духу јеванђељских вредности и начелâ. Може се закључити да су, сходно Драговићевој политичкој тлапњи, само учесници протестâ достигли савршенство на земљи, а остали су, по Драговићу, сада мање вредни и могу да буду важни само ако се прикључе блокадама путева и институција у Ужицу и Србији.

Драговић се упустио и у сагледавање „правде небеске“, па је навео да се до ње долази преко „правде на земљи“!?! Да ишта зна о Светом Јеванђељу, Цркви и њеној историји не би тако говорио. Па, колико се неправде земаљске, почев од оне јерусалимске на Голготи, стуштило на хришћане кроз векове и све до данас „због верности Богу и Божијој правди“? Значи ли то да нико од њих није видео небеску правду због тога што не само да нису видели земаљску правду него су били жртве највећих могућих неправди на земљи? Је ли то та нова „теологија бунта за правду земаљску“ која се од мало умнијих и солидно безбожнијих од Драговића покушава наметнути преко улице као нова социјално-политичка, а у ствари анти-јеванђељска и анти-сотиориолошка платформа Цркве? Зар је Драговић, под дејством политичког адреналина, заборавио Христове речи: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима“ (Мт, 5, 11-12).

Политичка бина под крвавом шаком је, очевидно, дојмила Драговића. Саопштио је да „ако је неко крив треба да прими неку епитимију, неку казну, не зато што га не волимо него зато да би се поправио и био бољи“. Треба знати да се то односи и на њега, а не само, како се закључује из његових речи, на његове политичке неистомишљенике. Драговићев навод о казнама и епитимијама сам по себи није споран, али је намерно недовршен. Драговић није рекао да епитимије, казне и васпитно-поправне мере не може да изриче маса на улици него они који су, управо ради остваривања правде на земљи, за то надлежни. У савременом свету и државама то су само редовни судови, а не преки судови улице, партије, пленумâ, зборова и сличне новодобске политичке дружине у чијој се основи налази анархизам. Не призива ли Драговић, по Ужицу и Србији, поново оне страшне речи: „Распни га, распни!“ и ”На смрт, на смрт!”.

На крају свог политичког говора, Драговић је затражио превремене, ванредне изборе у Србији и –  добио је аплауз од својих политичких истомишљеника, али и мрљу на свом образу. Од када су политички избори у надлежности парохијског свештеника из Ужица? Какве везе имају избори, редовни или ванредни свеједно, са парохијском службом свештеника и са Црквом Божјом? 

Српском православном свештенику, уколико се има у виду учење, мисија и поредак Цркве Христове, није место на политичким бинама. Драговићеве речи нису речи пастира и нису речи Цркве. И зато Драговић, због несвештеничког говора под црвеном шаком на политичком скупу у Ужицу, мора бити санкционисан у складу са Уставом и другим прописима Српске Православне Цркве.  

Насловна фотографија: ФОНЕТ