Петроград је сав у римској раскоши, како је готски дух види – строгој, наглој, сломљеној у копље. Он је, могло би се казати, руски изазов Европи. Али је и ромејски разобручен, ромејски силан и благ, суптилан, скоро па јелински.

„Источна граница Европе може се посматрати као линија која уједињује последње готичке цркве. Ова линија иде уз Финску, балтичке земље, Пољску, Мађарску, Хрватску Словенију. Управо је то граница Европе од 25 (број чланица ЕУ 2004. године). С друге стране, јасним прекидом, оглашава се византијска уметност“. Тако je говорио Ален Безансон, француски совјетолог, историчар идеја, и по потреби, очигледно – историчар уметности – чија су дела надахњивала идеологије западног односа према Русији.

Читајући Безансонову студију о иконоборству, припремала сам се за пут у Петроград – несвесна да ћу имати прилику за „теренско испитивање“ теза изнетих у тој студији непосредно након читања. Додуше, подједнако несвесна док сам читала ову студију, признајем, и саме тежине и политичких импликација Безансоновог укупног рада.

Наиме, magnum opus овог академика подведен је у библиографијама под „совјетологија“, што је секција која ми као историчарки уметности делује помало као застарели оквир за изучавање било чега, а као теологу као онај североисточни кутак мапе преко ког је исписано there be dragons.

Међутим, на довољно сам совјетолошких студија „налетала“ да схватим да што почне као „анализа комунистичког тоталитаризма“ напослетку постане „анализа Русима својственог ауторитаризма“.

Оно што нисам очекивала да ћу открити у литератури чији наслов упућује на деветовековну тему, јесу следећи редови: „У сваком случају, руско национално осећање – које се хранило славном књижевношћу деветнаестог века и које је дубоко патило због тога што је Русија створила само другорезредну, провинцијалну уметност – почетком двадесетог века нашло се обдарено великом уметношћу, старом колико и италијанска, признатом од свих који су нешто значили у западном уметничком свету. Божанско изненађење. Божанско, јер је руско национално осећање од самог почетка своја легитимна упоришта тражило у религији. Русија није успела да створи друштво или политички живот који би изазвали дивљење“.

Цивилизацијски ломови

За сваког иоле озбиљног историчара уметности, опремљеног основним теоријским апаратом, проблем написаног није у „тек“ скандалозној фриволности. Било би интересантно у мисаоном експерименту узети лупу кроз коју је Едвард Саид гледао у оријентализам, или Тодорова у балканизам, па оценити и идеолошку и научну вредност написаног.

Штавише, у контексту актуелних напетих цивилизацијских ломова у свету, оцене неке културе као „другоразредне“ или „провинцијалне“, делују трагикомично. Нарочито када се узме у обзир да је студија писана у зениту западног тријумфализма, 2000. године.

Напослетку, ова студија се свела на осуду колективистичког духа руске културе, коме је као антипод постављена западна, раскошна, уметност. Совјетолог који је 1989. остао без посла, одједном, израња као историчар уметности, неумољив као хрид, оцењујући да „у латинским крајевима, тај (уметнички, прим. прир.) ауторитет се пре свега темељио на изврсности у занату. Од уметника се није очекивало да обавља квази-свештеничку дужност посредовања с божанским или преношења божанског. Друштво је ту улогу преузимало на себе и није се питало да ли је сам уметник, као обичан верник, за то лично способан. Иако је западно друштво подредило уметника еснафу или тржишту, оставило му је неки простор за игру. Заузврат, пружало му је подстицај у виду наруџбине, критике, учења код мајстора, као и реторички оквир и стил, који није морао да измишља из почетка“.

Аутор, потпуно несвесно, превиђа „драму векова“ чије је исходиште било у рађању западног „генијалца“, наспрам источног цивилизацијског „генија“. Потупно изоставља драму целисходности иконе. Јер упадљиво изостаје разумевање чињенице да су хришћани свог Бога видели. Исус Христ је виђен. Бог јеврејске или исламске традиције – није.

Отуд, икона представља прозор у Царство небеско. Онај ко слика икону, отвара прозор ка Царству Божјем. Ауторова аналогија са исксутвима јеврејске или исламске традиције у том смислу не октрива пуну истину о драми иконоборства, иако је згодна за разумевање културног и религијског контекста епохе. Но, Безансон, говорећи о томе да је хришћански Бог виђен, каже: „Све је то теологија, уметност још увек није питање“.

У контексту актуелних напетих цивилизацијских ломова у свету, оцене неке културе као „другоразредне“ или „провинцијалне“, делују трагикомично

Али Безансон је совјетолог, а не теолог. И то је битно имати у виду. Јер, Безансонова совјетологија се напослетку, показује као интелектуални „рефлекс“, пошто, Истоку „измиче“ ничеански генијалац, како тврди академик. Када уметност коначно „постане питање“, аутор настоји да објасни западног уметника Ничеовим цитатом да је „призор моћи коју генијалац демонстрира, не у својим радовима, колико у доказивању себе као дела“.

Аутор на овом месту није свестан колико је у праву. Ничеов генијалац је, ако читамо Безансона, тријумфовао у условима тржишне динамике понуде и тражње, под строгим надзором мецена, довољно богатих да наручују дела критичара који крунишу генцијалце, и тако даље.

Петроградски сјај

Овде се очитује још један тренд. Чак и кад одбацимо ову, наизглед, паушалну, али суштински стереотипну тврдњу о томе да су иконописци били тек „статисти“ у једном „репресивном“ и „статичном“ државно-црквеном механизму без новчане накнаде и „простора за игру“, долазимо до проблема западног односа према канону.

Као што је на Западу потпуно заборављено да је Христ глава цркве (а не римски епископ, или енглеска краљица), заборављено је и да је Христ онај у чију славу се ствара уметност живописања. Уметник-генијалац-појединац ту је од секундарног значаја. То не значи да ће уметник бити лишен исплате за оно што ради, али као што смо научили на примеру Дијега Ривере или Пикаса – не могу се служити два цара, и Ротшилд и светска револуција. А тек је немогуће клањати се ничеанском уберменшу и Христу.

У случају академика Безансона је невероватно како антибољшевизам, након што су продували „ветрови промене“, налази нову мету у вековима дугој православној цивилизацији, која је „аномалија“ у оквирима „јудеохришћанске цивилизације“.

Та „аномалија“, која извире из галаме никејских мермерних палата у четвртом веку, из туробног расположења једног, уморног од теолошких расправа, ромејског цара – та „аномалија“ која је омеђена куполама од руске границе према Финској, до западне границе Републике Српске – та „аномалија“ у једном малом кутку руског северозапада као да баца рукавицу пред Запад и изазива га.

Не познајем довољно Руса да бих могла да схватим да ли је то оно њихово раскалашно аристократско расипништво, али је невероватно да у освит 18. века Руси граде престоницу која ће постидети Вијену, Лондон, Париз Наполеона III или Берлин.

Петроград даје историјски легитимитет реским Блоковим стиховима, којима песник грли „западни страх“ од Руса у песми „Скити“, као копље га уперивши у срце тевтонства, па каже: „Ми све волимо: хладних бројки жар / И видовњаштва дар божански, / Разумљив нам је – и галски ум оштар / И сумрачни гениј германски…“, да би саопштио, неколико строфа касније, да уколико не прихвате руску љубав, Окциденталци могу очекивати само једно: „Идите сви ви, идите на Урал! / Ми мјесто чистимо за борбе / Челичних справа, гдје дише интеграл, / И дивље монголске хорде“.

Када се путник из загрљаја петроградског европејства упути ка Царском селу, које је сат времена вожње удаљено од самог града, пролази кроз шпалире бољшевичких споменика који потврђују опасност Блокове претње. Као да се иза тих мрких погледа и оштрих црта може назрети, на хоризонту, незаустављиви галоп Џингисових хордаша и грмљавина незаустављиве совјетске артиљерије, која се са Урала спушта да казни изгреднике, који су одбили Блоков „братски пир рада и мира“.

На западу се често цитира она Черчилова изјава о Русији, који није знао да ли је Русија тајна или тајга, да ли мистерија или тундра, загонекта или сплетка – али Срби знају и ту тајну, разумеју и ту мистерију и давно су одгонетнули ту загонетку. Јер напослетку, Срби и Руси не само да су иста крв, него су одавно са исте стране Безансонове границе. Источне.

Смештени под никејску куполу, чији је западни обод некад линија демаркације крсташа и василевса, а некад „гвоздена завеса“. Повод мог одласка у Петроград ове године био је скуп у организацији Фонда Горчаков, под радним насловом „Руско-балканска међународна школа: модерно доба и културно наслеђе“. Не знам да ли је планирано или не, намерно, од стране организатора, али тамо смо се нашли о Васкрсу, највећем хришћанском празнику. У Царском селу, надомак Петрограда.

Наслеђе римског скиптра

Шпенглер, тај пруски јуродиви мудрац, говорио је, непосредно после Великог рата, да будући миленијум припада „православљу Достојевског“. Ова мисао делује ласкаво и заводљиво, али шта значи? А онда сам у порти цркве у Царском селу затекла пободену и империјалну, и совјетску заставу, и актуелни триколор Русије. И схватила Шпенглерову реченицу.

Наративне историје са запада ће врло радо говорити о „царистичкој аутократији“, о „совјетском тоталитаризму“, о руском „ауторитаризму“. Већ је довољно страна написано, и довољно речи у етру изговорено о динамици сукоба између свих тих наслеђа: царистичког и совјетског, Путинове Русије и Русије по мери свих који о Русији размишљају. Али када се говори о континуитету између тих наслеђа, о везама, о њиховом преплитању, онда се посеже за провереним русофобним наративом о „инхерентном, руском, источњачком деспотизму“.

Међутим, гледајући како се три, једна црно-златно-бела, једна црвена и једна бело-плаво-црвена застава вијоре у порти цркве у Царском селу, док су моји православци певали Васкршњу литургију, схватила сам да, упркос наклапањима западне буржоазије о цару, капиталистичког лагера о Стаљину или Колективног запада о Путину – суштина лежи у једноставном, скоро заборављеном разлогу.

Ради се о прадревној борби Истока и Запада за наслеђе римског скиптра.

Русофобни наративи, који се користе и критикама Русије са „демократско-либералног“ становишта, заправо су производ истог оног страха који је Дандоло имао према Цариграду 1204. Оно што данас видимо диљем Украјине, оно што се дешава у Кијево-печерској лаври, већ је описано у историјама.

Ернл Бредфорд у својој студији о паду Цариграда каже: „Манастири су похарани и опљачкани, калуђерице силоване, хорде пијаних, грабљивих војника насрнуле су чак и на Свету Софију, најплеменитију од свих великих хришћанских светиња. […] Пошто су опљачкали и окаљали Свету Софију, крсташи су свој презир према православном хришћанству исказали тако што су у патријаршку столицу посадили проститутку“.

Међутим, Дандолов сан претворио се у кошмар, када је у априлу 1242. принц православља Александар Невски склопио мир са Монголима да би отерао Тевтонце, што је успео у бици на Чудском језеру. Филм о овом православном свецу снимио је Сергеј Ејзнештајн у Стаљиновој Русији. Неки овај филм тумаче као „пропаганду“. Ипак, Стаљинова Русија, кад је Други светски рат већ почео у Азији, 1938. објављује филм који реактуелизује тевтонску претњу Русији.

Кардинал који духовно бодри Тевтонце, има пришивене нацистичке свастике за своју бискупску митру. Ејзенштајн је разумео драму континуитета. Музика Прокофјева која филму даје неописив набој, позива „руске људе“ на отпор окциденталцима под рогатим кацигама – отпор који траје мачем Невског, грмљавином совјетских „каћуша“, или данашњим напорима Русије у Украјини.

Континуитет тежњи

А о свему овоме пишем под утиском отворености са којом се, на скупу ком сам присуствовала у организацији Фонда Горчаков, говорило о Србији и српском проблему на Косову и Метохији. Ако се ван српских земаља већ говори, нема бољег места да се о Косову говори од Петрограда, схватила сам. Можда се поново тај западни обод никејске куполе, као црквено звоно, заљуљао ка истоку, и чека да се врати, да нас поново наткрили?

Јер тамо се говори како се и у Србији ретко говори о Косову. Светосавски. Лазаревски. Па још са врха тог православног цивилизацијског обелиска који зрачи силом историјске гравитације. Са наше стране, силом исаковичевских снова. То је престоница царевине које одавно нема, али која није нестала.

Петроград, онако аутаркично, самозаљубљено, себи прича причу о континуитету историјских тежњи и идеала

Која и даље одјекује, када год Руси понове речи Ивана III Великог, мужа Зоје Палеолог, германском владару Фридриху: „Захваљујући Богу, суверени смо на нашем тлу од почетка. […] У прошлости нам никад није била потребна потврда, ма одакле долазила; не желимо је ни данас“. Тај органски осећај самодовољности је нешто што Срби, поред братске крви и вере, деле са Русима. Данас се то зове сувереност. У древна времена, звало се „римскост“. Отуд оцила Палеолога на српском грбу.

У том смислу, и Петроград је сав у римској раскоши, како је готски дух види – строгој, наглој, сломљеној у копље. Јер је руски изазов Европи. Али је и ромејски разобручен, ромејски силан и благ, суптилан, скоро па јелински. И ништа се из њега не избацује. Ваљда је и то руска одлика. Оне три заставе којима су Руси објавили пркос Западу, империјална, совјетска, и нова, која постаје народна, нису пуки подсетник. Само словенска математика која немогуће чини могућим омогућава да се хиљадугодишња традиција смести у овом три века старом граду, и да, притом, не буде пепео.

Невероватан је тај наш, стари западњаци би рекли – расни – синкретизам, у коме европски узори узглобљени у скитскост, Блокову, Совјета, бивају у тој словенској непрегледној ширини стопљени и прекаљени да обликују нови материјал, у стихију која се зове Русија. У том смислу, кад се отуд каже Косово, то није само национална мимикрија, опште место, парола о „међународном праву“, него одједном постаје државотворна идеја, историјски субјекат, обећање народу, и прошлом и будућем, и аутентични Завет са Богом.

А Петроград, онако аутаркично, самозаљубљено, себи прича причу о континуитету историјских тежњи и идеала, у ком све делује као део једне исте вертикале – не музејски мртве, већ форумски живе. Петроград, Лењинград. Лењин и Петар. Орао. Петокрака. Стара руска престоница је изложба живе историје, а живи у 22. веку. Симболи тамо нису експонати, него трепере савременошћу. Трагови тих процеса се виде.

Петроград, престоница еврофилне руске аристократије до 1917. године, у име народне револуције бива срозан на ниво ропотарнице одбачених кнежевских портрета и бољарских шубара. Затим, тамо где међу руским куполама почињу на панорами града да се помаљају совјетски српови и чекићи, који као да исијавију црвном крвљу милиона, што невиних жртава, што палих за слободу, што палих за идеале, и златним сјајем тријумфа, изниче једна нова реалност, која искупљује „еврофилство“ руске аристократије и чини га саучесником, поново, у борби на „Безансоновој граници“, у тој крајини цивилизација.

Тим осећајем континуитета међу различитим традицијама – Русија је једноставно импрегнирана. Све се то најбоље осети кроз монументалну руску архитектуру. Са Марсовог поља, које је центар раног пантеона оних који су погинули у служби совјетске државе у настајању, а сахрањени су и неки од мртвих из Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, пружа се поглед на једну од најлепших православних цркава – Храм Христовог Васкрсења на месту где је убијен цар Александар II. И оба ова споменика су и даље жива, на Марсовом пољу црвене руже и ,,вечна ватра“, а у храму свакодневно богослужење.

Неко ће рећи да је све то непомирљиво. Али све је то живот. И живо, у руској идеји. Идеји која је почела са монахом Филотејем из Пскова који пише: „Два Рима су се срушила, али трећи, Москва, уздиже се ка небесима и неће бити четвртога“. После Русије, питам се, коме би четврти Рим уопште био потребан?

Катарина Тодоровић je теолог, студент докторских студија на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Pixabay