Владичански двор - Епархија жичка

Политикантско саоштење Митрополита жичког Јустина

Митрополит жички Јустин је 10. јула потписао саопштење за јавност поводом, како је наведено, „немилих догађаја по градовима Епархије жичке“. Саопштење се, од тада до данас, сваки дан под новим датумом објављује на насловној страници епархијске интернет странице. Саопштење се „рефрешује“ вероватно због тога што његов(и) непознат(и) аутор(и) и познати потписник нису нису задовољни медијским третманом и ефектом тог текста.

И, заиста, имају право! Саопштење су углавном пренели анти-српски медији и на тај начин су, поред осталог, одредили место Митрополита жичког Јустина у српској јавности. Тужно је до неба гледати Митрополита жичког Јустина као главног „јунака“ друге Србије – на страницама медија који кипе од мржње према Српској Православној Цркви! Док аутор(и) саопштења остају непознати јавности, све то иде на образ потписника саопштења – Митрополита жичког Јустина!

Стварно, питамо се шта је Митрополиту Јустину требало да потписује то саопштење без обзира што је завршено „са молитвом и надом у Господа мира“. На страну то што бољи познаваоци Митрополита Јустина и његових списатељских домета сматрају да он, као ни до сада, није кадар да састави саопштење и да је саопштење писала једна или више туђих руку. Једно је сигурно – потписник је Митрополит Јустин и зато га признајемо као његово. 

Саопштење је, судећи по адресанту, написано у множини, али не у архијерејској множини која је карактеристична за епистоларну или унутрашњу црквену кореспонденцију. У саопштењу се помиње „подручно свештенство“ Митрополита Јустина, а то значи свештенство Епархије жичке, односно око 200 свештеника који служе на парохијама у Епархији жичкој. 

Проверено је да 99% свештеника Епархије жичке нико није обавестио о политикантском саопштењу које је Митрополит Јустин потписао и у њихово име. Свештенство Епархије жичке није било обавештено да су непознат(и) аутор(и) и Митрополит Јустин удружени у заједничком подухвату писања и потписивања политикантског саопштења за јавност. Свештенство Епархије жичке је сазнало да се на овакав начин „обратило“ јавности тек када је саопштење објављено на званичној епархијској интернет страници, а потом и у антицрквеним медијима.

Саопштење је, судећи по датуму објављивања, написано због догађаја у Ужицу. У осталим градовима у Епархији жичкој у време писања и потписивања саопштења није било „немилих догађаја“. Ауторима саопштења и Митрополиту Јустину као кориснику туђих интелектуалних услуга и потписнику саопштења уопште није сметало да обману јавност да се обраћају „поводом немилих догађаја који ових дана потресају градове Епархије жичке“!?! Који су то градови? 

У свим градовима у Епархији жичкој, у време протеста и сукоба грађана са полицијом у Ужицу, било је, хвала Богу, мирно. Није било никаквих „немилих догађаја“ и није било „потресања градова Епархије жичке“ – Краљева, Чачка, Горњег Милановца, Љига, Лучана, Пожеге, Чајетине, Ариља, Ивањице, Косјерића, Бајине Баште, Рашке и Врњачке Бање.

 Оправдано се поставља питање да ли Митрополит Јустин уопште прати ситуацију и догађаје, миле и немиле, по градовима у Епархији жичкој коју му је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве поверио на управљање. Или су аутори саопштења имали жељу да Митрополита Јустина, можда, преобуку у „пумпаџију“ са митром и опробају га у тој новој, српског православног епископа недостојној, уличној дисциплини? 

Није било никаквог разлога да се измишљају тада непостојећи „немили догађаји који потресају градове Епархије жичке“. Немили догађаји у Ужицу су представљали довољан разлог и повод да се Митрополит жички Јустин, макар и са туђим текстом, обрати Ужичанима и то нико не би спорио. Али, некоме је требало да „пумпа“ Митрополита Јустина да би он потом „пумпао“ јавност неистином. То јесте етичко и питање савести Митрополита Јустина. Ваљда епископ Српске Цркве као архипастир треба да смирује ситуацију тамо где је, у датом моменту, треба смиривати коленопреклоним позивом на мир и слогу, а не да епархијским саопштењем „пумпа“ политичке страсти до бесвести и приказује ствари горим него што стварно јесу.

Треба се, после ових почетних неслагања и критика, сложити са наводом из саопштења да је „у временима јавних потреса лако изгубити меру“. Треба се сложити и са наводом да „борба за истину и правду мора бити утемељена на миру, истрајности и достојанству“. Добар је и цитат Светога Владике Николаја о истини и слободи.

Али, после тих навода је кренуо суноврат са потписом Митрополита Јустина! Представници власти су епархијским саопштењем, на крајње непастирски начин, позвани „да не забораве на своју суштинску одговорност: да штите народ“ са констатацијом да „моћ није дата ради насиља него ради служења“. Прескочено је и то да су представници власти суштински одговорни да штите и српски правни поредак и вредности које су заштићене правним поретком државе.

Из наведеног дела саопштења се закључује да је Митрополит Јустин сву одговорност за „немиле догађаје“ пребацио искључиво на представнике државне власти. Намерно је прескочена одговорност грађана који су у Ужицу, незаконито, насилно и упорно, блокирали магистрални пут државног значаја и градске институције, а потом се и сукобљавали са полицијским службеницима.

Глас правог архипастира би се огледао у позиву и молби обема странама, а не само једној. Митрополит Јустин је имао пастирску обавезу да се обрати и учесницима протеста и блокада и позове их да се понашају у складу са законом и да се не сукобљавају са полицијским службеницима. Очински би било да је и представнике државних органа и, посебно, припаднике полиције истовремено позвао да се и они придржавају законских прописа о употреби средстава принуде. Јер, сви они су (или највећи део њих) верници Српске Православне Цркве и епархиоти Епархије жичке, али то ауторе и потписника саопштења, наравно због „пумпања“, није много интересовало.

Државним органима, а првенствено Управи полиције, саопштењем је импутирана злоупотреба силе наводом да „злоупотреба силе не може донети мир“. Сумња се да се овде мислило на то да употреба силе, наравно законита, може донети мир, што јесте тачно. 

За ауторе и Митрополита Јустина као потписника саопштења нема разлике између законите и незаконите употребе силе, односно средстава принуде, којим, у свакој држави на свету, па и у Србији, искључиво располаже државна власт. Монопол физичке силе се налази у дефиницији државе као друштвене категорије, али то није познато ауторима и потписнику епархијског саопштења.

Законита употреба силе је у саопштењу изједначена са незаконитом, односно изједначена је са ”злоупотребом силе“. Коначан суд о томе каква је и како је употребљена сила, законито или незаконито, сразмерно или несразмерно, квалификује тужилаштво, а о томе одлучују судови. Јавност, па и аутори саопштења и његов потписник Митрополит Јустин, има право на свој став о томе, али је то саопштено на начин који не припада и не доликује српском православном епископу, па још жичком, што је безочно и нечасно, а посве непастирски.

У саопштењу није позвана друга страна – учесници протеста и блокада – да се уздржи од незаконитих аката и напада на полицијске службенике. Зар не би било пастирски и очински одговорно да су учесници протеста и блокада упозорени да злоупотреба слободе и људских права не може донети мир? Али, није!

Митрополит Јустин је поруку о „злоупотреби силе“ требало да упути прво себи. Његова неканонска злоупотреба архијерејске власти (силе) над часним и честитим монасима манастира Студенице која траје скоро годину дана без престанка, као и над многим свештеницима у Епархији жичкој, представља жалостан и потресан пример тога о чему он без икаквог утемељења држи придику другима. 

Митрополит Јустин је против студеничких монаха злоупотребио архијерејску власт на неканонски и крајње нецрквени начин само због тога што, по цену живота, траже да Митрополит Јустин поштује црквена правила Српске Православне Цркве. Остало је још само да им укине право на воду, ваздух и молитву!

У саопштењу је исказана „молитвена подршка свима онима који невини страдају“ уз појашњење да су „недавна хапшења и пребијања ране о којима говоримо“. Поново, крајње политикантски и непастирски, једнострано и површно сврставање само уз једну страну. Да ли Митрополита Јустина уопште интересују, макар и молитвено, и повређени полицајци у Ужицу? Да ли га и њихове ране боле?

Интересантно, Митрополит Јустин није отишао у Ужице да буде сведок мира Христовог, да служи Свету литургију у неком од ужичких храмова, да позива на мир и да личним примером допринесе миру или, макар, смиривању страсти. Уместо тога, прво се сакрио иза мантије ужичког свештеника Милића Драговића, а кроз саопштење иза мантија целокупног свештенства Епархије жичке, али то ће се тек утврђивати у Цркви. Блокаде путева и политичке борбе то не могу одложити!

Саопштење је започето неистином о „немилим догађајима по градовима Епархије жичке“, па је неистином и завршено. Наведено је да се „молимо Богу да се мир поврати у сва места наше Епархије (жичке)“. Овако се само пише у ратном или ванредном стању или, као у овом случају, ако се „пумпа“ ка томе. Разумљив је такав језик за политичаре у оштрим политичким борбама и кампањи, али то не сме да буде језик епископа Српске Православне Цркве. Поготово у ситуацији када се суочава са сопственом одговорношћу у Цркви!

Пита се свештенство Епархије жичке да ли ће Митрополит Јустин, кад је ситуација „по градовима Епархије жичке“ таква каквом ју је описао, одложи свој предстојећи годишњи одмор у Грчкој за који се спрема ових дана?

Саопштење Епархије жичке са потписом Митрополита Јустина, без обзира ко га је писао, није ништа друго до писаније недостојно српског православног епископа. Упућенији у прилике у Епархији жичкој знају да се расплићу бројне злоупотребе архијерејске власти Митрополита Јустина и то не само у манастиру Студеници. 

Трагично је што Митрополит жички Јустин, у жељи да све то прикрије и у неуспелом покушају да све то одложи, злоупотребљава, политизује, духовно делегитимише и у политичко блато срозава часно свештенство Епархије жичке. У Српској Православној Цркви се, ипак, не пеца на дуборезну варалицу или на дурдубак!

У.С.