„И суд се поврати, и правда стоји далеко; јер истина паде на улици, и правда не може да уђе. И истина неста, и ко одступа ода зла, бива оплијењен. А то видје Господ, и би му мрско што нема суда. И видје да нема човјека, и чуди се што нема посредника; зато му поможе мишица његова, и правда његова подуприје га.“ (Књига пророка Исаије 59, 14-16). 

Исаија пророк се у библијској традицији назива месијанским и пророком наших дана. Поред корифејске, енцикличне и опомињуће улоге пророкȃ, он се посебно сматра прецизним дескриптором садашње и реалности будућег века. Док је прецизно и уникално Исаија најавио Цара Славе, дотле седам ипо векова после управо Месија у назаретској синагоги чита по своме реду Исаију (61,1) и испуњава наведене речи Писма (Лк 4, 18). 

Као што су Ана бен Сет и његов зет Кајафа оркестрирано ухватили и осудили Христа на смрт (Исаија 53, евед Адонај), на исти начин данас Ана (социјални медији) и Кајафа (копронимски конвертити) у препознатљивом стилу уз ударце пљују у лице Патријарху српском и Српској Православној Цркви, уз питање: Погоди, Христе, ко те удари (Мт 26, 68). Опскурне, анонимне персоне неутољиве глади за новом жртвом и страним-директним инвестицијама, Наравно, свакога треба разумети. Одједном дођеш да само радиш свој посао, кад у канцеларију се појавио нови проблем на који сада треба реаговати. Неки би то назвали роптање али како год, не нађе се ружна реч у устима његовим осим: „Ти да ћутиш!“ Запрети духу нечистом! Сада ће да кажу како поредим Патријарха са Христом. А са ким друго, извините, него са Христом! Шта је наша љубав у поређењу са Божјом љубављу? Шта је наша мудрост у поређењу са Божјом мудрошћу? Шта је наша жртва у поређењу са Христовом жртвом? У суштини, ово поређење нам открива две ствари: потпуни неуспех, ограниченост, ситничавост, сујету, грешност итд., итд. наше сопствене личности (у поређењу са бесконачношћу, свака вредност је сведена на нулу); и друго, да се чак упркос свему томе, цео понор Божје љубави савио над нама. Ја сам лош, али Бог је добар. Закључак: Заборавићу на себе, зашто мислити о лошем, мислићу само о Богу, који је увек добар и само љубав. Човек забија ексере у Њега, а Он наставља да воли и моли се за човека. Ништа и нико није способан да уништи љубав Христову. Напротив, љубав Божја уништава страх.

 Патријарха и хришћанина поредим са Господом и пуноћом раста Његове висине у коју израсте. Народ то простије каже: „Према свецу и тропар“. Црква, пак, у Еванђељу за новојављене лажне учитеље каже да ће се они појавити као лажни пророци, те да ћемо их по плодовима њиховим познати: „Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве?“ (Мт 7, 16). Они што су све удаљенији од Христа, то имају и све мање сличности са Њим. У Цркви Божијој постоје свети догмати, учење вере, канони и правила, а постоје живи носиоци тих предања-свештена јерархија. Апостолска сукцесија не чини никога непогрешивим, па ни Патријарха али га чини достојним прејемником благодати, ниском до самог Христа. То је познато али опомињуће и отрежњујуће сазнање онима који се случајно сударе успут са остацима разума и црквеног начина постојања. 

Задивљујућа је христолика и христоподобна смиреност Његове Светости Патријарха српског и ничим исхитрена иједна реакција. Питао сам се докле ће ићи миљама далеко, са онима поред којих није требао ни да прође; давати хаљине своје за које сада бацају коцку. Попут Мојсеја који се стави на страну Израилца од кога доби покуде и неблагодарност (Излазак 2, 12). Иако је Христос подучавао и сваки дан исто говорио међу истим оним људима, они га нису тад осудили, напротив. Када је на сто дошла политичка декларација „одозго“ да се прогласи за лажног пророка, то је homo politicus са задовољством и лакоћом учинио убивши Бога. Шта онда да очекује један Патријарх? Учио је и предавао речи љубави, речи Св. Писма онима који немају уши. Сличности са стварним личностима и догађајима у сваком оркестрираном прогону су намерне. Леви и десни на истом трагу и мисији располућивања снаге Цркве и њене саборности. 

Проф. др Ксенија Кончаревић је прецизно у кратком реаговању навела какво је то бреме и Крст Патријарха српског Г. Порфирија? Њене редове преносим овде у целости из поштовања и дивљења према нашој професорици и њеној мисли: 

„Чиме је Патријарх Српски заслужио овакву мржњу? Да ли својим непрестаним позивањем на следовање Христу, Еванђељу, на наше покајање и преумљење, на јединство у различитости али у добру? Да ли својим неуморним ангажовањем на пољу харитативне делатности и изузетних постигнућа у пружању свих врста помоћи нашој „малој браћи“, сиромашнима, невољнима, одбаченима? До данас, у Архиепископији београдско-карловачкој, али и на целој територији под својом канонском јурисдикцијом, оснива и одржава рад народних кухиња, стипендирање деце и младих из вишедетних и социјално угрожених породица, породица и деце са Косова и Метохије, као и најбољих ученика и студената, организује волонтерску лекарску и болничарску помоћ угроженима, нештедимице даје црквена средства за изградњу кућа оних који живе у беди и немаштини, испод границе људског достојанства? Да ли тиме што очински грли све нас, позивајући на покајање, преумљење, свепраштање, на прекид раздора који добро донети не могу једном малом народу који је често кроз своју историју, али и сада, не мети иноплеменика и креатора светског поретка? Тешко је, претешко бреме на плећима Патријарха Порфирија. Неки његови часни претходници због верности Богу и правди Његовој били су и мучени и физички ликвидирани, али су од Цркве Божије у вечне векове прослављени.“

Наравно, одмах ће да кажу и овде: Али на земљи и даље има 820 милиона гладних људи (то су званичне статистике). Искрено, немам шта да кажем. Али логика: ако не можеш да нахраниш све, не храни никога, не делује баш убедљиво. Две хиљаде оброка сваки дан у Француској 31, бесплатна лекарска и правна помоћ десетина стручњака, само у једној организацији под покровитељством и благословом Патријарха Порфирија итд. Стотине хиљада еура за поплављене у Босни и Херцеговини и друге невољнике и прогнанике. Ту су већ поменути лекари али и правници са завидним знањем и искуством, који помажу најразличитијим профилима личности. Ту помоћ могу да потраже не само верујући и црквени људи, него и атеисти па чак и непријатељи Цркве или Патријарха. Уопште узев, неупућеној јавности и делу народа који се не удубљује и не преиспитује све из различитих разлога, треба бити јасно да се парацрквене структуре политички инструисане понашају паранормално у деловању против свог народа. То има само у Србији. Таквих примера је било и раније и свој замајац су добијали много пре. Лично сам присуствовао промоцији књиге у Културном центру Источно Ново Сарајево 4. јуна 2022. где је одржана трибина под називом „Српски идентитет“. На скупу су говорили Милидраг Мучибабић, Саша Кнежевић и Богољуб Шијаковић. Овај скуп организовао је Културни центар Источно Ново Сарајево у сарадњи са СПКД „Просвета“ из Београда. Тема два говорника из Београда била је критика на рачун Патријарха Порфирија и историјске одлуке СА Сабора у вези са успостављањем канонског општења са МПЦ ОА. Из санитарних и комуналних разлога сам напустио скуп и о њему нисам причао.

Са разумевањем читајући реалност и свет око себе човек увиђа своје недостатке. „Не постоји мистер перфект, свако има неки дефект“. Као народу нама смета понајвише први или најбољи међу нама и то је историографска чињеница. Уколико би сада дозволили актуелну нормализацију наратива линча, који је у пуном јеку према првоме, ту не би даље било задршке до последњег. Неупућеност или незнање може бити оправдано или не али понекад постаје свршен чин суштинског отуђења од Цркве и себе самог. У том раскораку егоамбициозни душевни слепци су добили својих пет минута који трају 8 месеци или дуже? Отуђеност од Христа и од Цркве услед саморањавања гордошћу и егоизмом проблем је који зна да држи човека у електрином, ропском и болесном односу и комплексу. Због унутрашње болести и ране на души која се лепрозно шири, не бива у стању да има дубљу заједницу и однос са Богом и Оцем у Цркви. Штавише, таква душа је принуђена да своје здраво ткиво присили, навикне, подреди инстикту преживљавања услед духовно-очинског обезглављења и руковођења. Стари Завет препознаје институт карантина. Због тога важи еванђелска Истина: „И ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих, неголи све тело твоје да буде бачено у пакао. (Мт 5, 30) Цркве су пуне али су међу њима и ђавоимани и болесни, који траже утеху и лека али и оних који су здравији. Питамо се, како поред и „здравих“ и „болесних“ у заједници-агапама се не нађоше ни на једној страни, они којима смета свако ко другачије мисли, а понајвише Патријарх? Свету Литургију Црква служи упркос спољним и унутрашњим неприликама 2 миленијума, непрекидно. Црквоборци и богоборци полудеше, излудеше и оболише будући сопственим страхом и немаром одсечени од Литургије и од Христа. Опет бесни Иродијада.  

Незамењиви лек бесмртности-Тело и Крв Христова се може дати у готово свим приликама, осим ако човек није у миру са другим. Замислите онда када човек није у миру са Патријархом. Ту ступа на снагу неслућени вид агоније за душу која губи мир. Мир који одсуствује због недостатка љубави, опроштаја и покајања. Ту не помаже ни лек епитимије. Такав не треба само да се покаје пред епископом, колико пред Богом, Црквом, заједницом људи и Бога. Пошто нису део једног организма будући раздељени у себи и својој души, то се кроз правне лекове и црквеносудски поступак решава питање статуса поменутих у Православној Цркви, сходно светим канонима. Хула на Духа Светога је једини неопростиви грех упорне гордости и непокајаности. Шесто правило Другог Васељенског сабора (381.) налаже: Ако се неко, било да је клирик или лаик, одваја од општења са својим епископом и подстиче расцеп, нека буде одлучен. Устав Српске Православне Цркве (чл. 133–136): Због вређања јерархије, саблазни, или јавног проповедања учења противног Православљу, Црквени суд може изрећи: опомену, забрану приступа Светим Тајнама (временски ограничено), одлучење на одређено време или трајно.

 Живимо у времену конзумирања свега па и Христа, а не живота у Христу. Зато долази до пенетрационе експлозије греха у добинама самог бића по речи Писма: „Свако царство које се раздели у себи, опустеће; и дом разделивши се, пропашће.“ (Лк 11, 17). Механизам одбране није у исправном стању јер се искварио изнутра и нема снаге за имунолошку реакцију. То најбоље говори и дешифрује стање поремећености појединца и друштва. То нам говори да конзумерски и супермаркетски менталитет не сме бити део нас. Такав менталитет је својственост оних који умовањем по свом нахођењу лаж узносе на степен вечне и непромењиве истине. Када не буде популарно и исплативо ударати на Цркву, кеса ће се бацити на гробље странцима. Зато су недопустиви компромиси и снисхођења „најширим укусима и најнижим страстима“. Тиме би свели богочовечански организам-Цркву на ниво шалтерске службе забачене вароши пред демографском катастрофом. Добро је зато следити вечне принципе и методе којима увек и изнова Црква враћа са широког пута погибељи, зарад опште користи и духовне хигијене. Један од тих садржан је у речима Христовим: „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и опомени га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт 18, 15) 

Следећи савет Отаца узнесимо за крај речи молитве: Дај мир свету Твоме, Црквама Твојим, свештеницима и свему народу Твоме. 

Ђакон Божидар Васиљевић