Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. (Матеј 23, 15)
Већ као што нас је Бог провјерио да смо способни да нам се повјери Еванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. (1Солуњанима 2,4)
Пролазећи као епископ својом епархијом пешке, зауставила га је група која му није дала да прође. Након што су га ишамарали наставио је пут до манастира. Када је стигао у обитељ, монаштво је приметило да је узнемирен и питало га шта се десило. На то је кратко одговорио: „Нису ударили шамар мени већ себи.“ Запао је потом у исту ситуацију и прошао између њих, да га се нико не дотаче: Али он прође између њих и отиде (Лука 4, 30). Уколико би место назаретских прошао београдским улицама, Месија би био каменован. Било је нормално да млади човек, пун лепих успомена, знања, мисли и сећања походи престоницу, уз молитве Пречистој и Светом Стефану Лазаревићу. Тим миомирисним методом, попут ранца епископа Павла са метохијских поља, пуног биља и божура или ранца пуног дарова старца Зосиме Хиландарца; са цвркутом молитве на уснама, храбро и смело ступајући српском земљом. То више није случај. Зашто?
Носио је лаки Христов јарам Павле апостол и Павле епископ. Један је био славни покајник и сведок каменовања Стефана, а други сведок каменовања Распетог Косова. Између и након свега десило нам се да у време ово наступају безличне масе уз мастер вође, еда би се десило нешто неупутно. Уколико се деси, биће много Стефана али неће бити Савле и неће бити нити један Павле, па се за то нико неће кајати, нити молити, а ни посветити. Моје мисли, твоја молитва, духовне стреле подвига данас су замењене јавном „аскезом“ «склерофашиста». Не постоји двиг к вечности јер увијено поручују да Бога нема и да је царство „најбољих“ од овога света.
Тврдоврати (σκληροτράχηλος) и необрезани срцем (ἀπερίτμητοι τῇ καρδίᾳ) и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. (Дела апостолска 7, 51)
Догађаји из Назарета су били и остали наша реалност до данас. Двојици сарајевских митрополита, „у миру“, на сред улице пљували су у лице и тргали косу и браду. Други српски митрополит, теолог и духовник, нашао се на граничном прелазу. Упитан иронично и провокативно од цариника да ли има неко оружје код себе, одговорио је са бројаницом у рукама: „Само све оружје Божије“ (Ефесцима 6, 13). Претрпио је страховито насиље. О свему овоме није извештавала штампа, није се на томе градила невера, није се оглашавао трипартитни апарат. Већина је заправо само радила свој посао и живела свој живот, „најбољи икада“. Тврдоврати пуноглавци и необразани срцем и ушима потомци им данас „беру каjсиjе, jош недозреле“. Духовним склеротичарима одумреше дамари.
Светосавско: Гаврилово, Викентијево, Германово, Павлово – трпљење и над њима душманско иживљавање подноси данас (паки и паки) Првојерарх Цркве Српске Порфирије. „Један си био до јуче, а данас други, кажи ко си?“. „Државни патријарху, зашто ћутиш!“ Не треба ово да нас чуди. Проглашавање људи за богове, попут незнабожаца у Листри, гратис долази са правом да се преким судом суди другоме. Гледа то и трпи „боговско“ блаћење и покушај показивања „последњег попа“ српском свету. Нису и неће успети, као ни много гори пре овога. Сам Павле и Варнава не сматраху себе за богове. Павле трпи страшна шибања, ударце, прогоне о чему доцније пише Коринћанима: „У страху међу лажном браћом, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зим и и голотињи. Ко се саблазни и ја да се не распалим? Ако ми се ваља хвалити, својом ћу се слабошћу хвалити.“ (2Коринћанима 11, 26-31) Хвалисавци тврдоврати се хвале оним чега се паметан стиди.
Антиномија бесмисла свести нецрквене одвија се на два начина: 1) Представљањем себе под фирмом „теолога“, „дисидента“, „прогоњеног“, „мученика“ (без крви, прогона и страдања). 2) Персоном која треба да своја „узурпирана“ и «ничим изазвано отуђена права од узурпатора» поврати. То су окови и заблуде душегубке, у чије коло се хвата наш наивни свет. Тумачење природе и дубине феномена узрочности духовне склерозе ових, већини би било нејасно али ако буде потребно гласно и прецизно ће се открити. О нежељеним реакцијама и нуспојавама треба кадкад посаветовати лекара или фармацеута.
У безброј немилих ситуација у којима се нашао апостол Павле, попут полумртвог стања, несвести и батињања, нашао се јер је призивао и проповедао Христа, а Он је остао уз њега у оковима за Еванђеље и великој бризи за цркве. Рећи ће нам да живимо у другом свету и да су друга времена. Онда по томе ваља добром мером мерити: николајевски прецизно «аријевцима» предочити важност „обрезања“. Необрезани пуноглавци су све супротно Христу. „Који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог.“ (2Солуњанима 2, 4) Уместо: „Сметљиште свијета, свима смеће до данас“, улога «дисидената и теолога» је «укрофашистичка и интернационално биготеријска» сеанса. Центар за филтрацију отпадних вода пуританског, протестантско-београдског чистилишта за „одабране“. „Тешко ва ма књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели.“ (Матеј 23, 13)
А они повикавши иза гласа затиснуше уши своје, и навалише једнодушно на њега, па избацивши га изван града стадоше га каменовати. А свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла. (Дела 7,57-58)
У писму Филимону апостол каже: „Због љубави радије те молим, ја лично, Павле старац, а сада и сужањ Исуса Христа, молим те за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим; некада теби непотребнога, а сада и теби и мени потребнога. Послах ти га натраг; а ти њега, то јест срце моје, прими. Ја га хтједох задржати код себе, да ми умјесто тебе послужи у оковима за јеванђеље (ἐν τοῖς δεσμοῖςτοῦ εὐαγγελίου)“ (Филимону 1, 13).
Павле је знао да ће по речи Христовој, уз гласове о сукобима и ратовима, доћи лажни христоси. Зато су његове еванђелске вериге богоподобно мерило порађања Цркве и њене деце; рађање неуништивог еха другог јерихонског позива, гласа спремног за одговор на паклени хаос и демонске ударе. Ὕπαγε, Σατανᾶ!