„Цивилизацијски идентитет постајаће све значајнији у будућности, а свет ће у великој мери бити обликован интеракцијама седам или осам главних цивилизација, а то су Западна, Исламска, Конфучијанска, Јапанска, Хинду, Словенско-православна, Латиноамеричка и вероватно, Афричка цивилизација. Најзначајнији сукоби збиваће се дуж културних демаркационих граница које деле ове цивилизације једну од друге.“

Косовски сецесионизам и заузимање српског, како територијалног, тако и културног простора, неминовно са собом носи исламизацију и стварање центра исламског фундаментализма на тлу Европе. Пре свега, треба нагласити да је српско друштво, укључујући политичке и научне делатнике, испустило прилику да албанско питање светској јавности представи као религијски фундаментализам и укаже на озбиљне претње прерастања овог проблема у верски екстремизам.

Косовска независност је управо издејствована од стране Запада на уверењу о европским, секуларно оријентисаним Албанцима – Албанцима који су поново почели да „откривају“ свој римокатолички идентитет, који су „загубили“ у прошлости.

Ипак, ако погледамо чињенице, видећемо да је ситуација знатно другачија. Парадоксална је ситуација у којој се, када се говори о балканским муслиманима, увек истиче исламски екстремизам у Босни и Херцеговини, а занемарује се исти на Косову и Метохији. Косовски центар за безбедоносне студије изнео је податак да је број досадашњих добровољаца Исламске државе на милион становника из тзв. Косова 125, а у из Босне само 85, чиме се разбија уврежена слика да је косовско друштво секуларно. Арбане Џаре, некадашња главна и одговорна уредница листа Зерија, у тексту објављеном у бечком Стандарду, износи чињеницу да на тзв. Косову има око 50.000 радикализованих муслимана, позивајући се на албанског, муслиманског теолога Зекерија Идризија, који је говорио о узнемиравајућим варијететима вехабизма, нарочито у албанској дијаспори на Западу. 

Константно се занемарује чињеница да је тзв. Косово најплодније тло за развој тероризма, пре свега имајући у виду да се процентуално највећи број становника са територије тзв. Косова прикључио терористичким организацијама у Сирији, више него из било које друге европске земље. Њујорк Тајмс 2016. године износи податак да је „полиција идентификовала 314 становника Косова, укључујући двојицу бомбаша самоубица, четрдесет и четири жене и двадесет осморо деце, који су отпутовали у иностранство да се прикључе Исламској држави, што је највећи број по глави становника у Европи“. Ипак, наша јавност још од времена Краљевине Југославије, преко комунистичке управе у време СФР Југославије, па све до данас, албанско питање третира као искључиво секуларно, атеизирано и, можемо рећи, издвојено из друштвено-историјских околности. Управо то и јесте разлог дебакла који се догодио нашој дипломатији и политици проглашењем независности тзв. Косова 2008. године.

Велику улогу у процесу сепарације српских територија имала је Исламска заједница Косова, која је као један од првих бораца сецесионистичких идеја на Косову и Метохији дала идентитетску потпору сецесионистичким покретима. У току распада Југославије Исламска заједница Косова стала је у прве редове борбе за независност, дајући, у сецесионистичким активностима, сваки вид подршке странци Демократског прогреса Ибрахима Ругове: уступајући своје просторије, службенике, средства информисања. Албански сецесионизам био је увелико прожет исламизацијом, која се очитавала у замени комунистичких, атеистичких симбола – верским. У џамијама и медресама изношене су сецесионистичке идеје као део верске обавезе по којој су верници дужни да поступе. На Курбан-бајрам 1992. године Реџеп Боја, тада председник Исламске заједнице Косова, је рекао: ,,Помоћ Алаха неће изостати, мада смо преокупирани великим потешкоћама…“, те је позвао вернике да се моле Алаху да се што пре извојује победа над „лудацима и психопатама“.

Још 1991. године, на иницијативу Мустафе Церића, сабор Исламске заједнице донео је ,,Резолуцију о Косову“ која гласи: ,,Осуђујемо одлуке српске владе о укидању легитимних управа на Косову… Једном речју, све одлуке које су уперене против части, достојанства, угледа и живота Албанаца… Посебно позивамо припаднике ислама да се солидаришу са муслиманима на Косову и то схвате као исламску дужност… Скрећемо позорност међународној јавности, члановима УОН, Исламској конференцији…“ Дакле, Исламска заједница је отворено стала на страну сецесиониста и циљеве ислама потпуно поистоветила са циљевима албанских сецесиониста. Подршку су потражили и у свим исламским организацијама, које су се у светској јавности изузетно заложиле за питање Косова и Метохије, представљајући проблем једнострано, као угњетавање и дискриминацију невиних Шиптара. Чак и када је албански сецесионистички покрет користио реторику национализма, он је увек био везан за веру. Главну карактеристику албанског национализма и сецесионизма је увек представљао ислам.

Да је захтев Исламске заједнице наишао на разумевање и подршку муслиманских организација и земаља потврђује и чињеница да је Организација исламске сарадње само два дана после проглашења независности тзв. Косова 19. фебруара 2008. године поздравила ,,срећан резултат“ оцењујући га као ,,преимућство муслиманског света“. Турска је независност тзв. Косова признала само 24 сата по проглашењу независности, а Саудијска Арабија је саопштила да је одлука о признању независности мотивисана ,,религиозним и културним“ разлозима. Саудијска Арабија данас улаже много финансијских средстава у финансирањеекстремистичких верских клирика и удружења на подручју Косова и Метохије, како би их придобила за своје радикалне исламистичке циљеве. Како наводи лист Коха диторе, на Косову и Метохији данас делују, па су чак и регистроване као невладине, организације које су забрањене у многим земљама под оптужбом за да финансирају и пружањеју помоћ терористичким организацијама. Неке од тих невладиних организација су: Организација под називом Куран, чији је председник Иранац оптужен за примање 900.000 евра које је непријављено користио на тзв. Косову. Затим, организација Ал Вакуф ал Ислами, чији рад је полиција обуставила 2014. године због сумње да је инспирисала и подстрекавала косовско становништво да приступи Исламској држави. Иако је званично била регистрована као хуманитарна организација, наводно за помагање сиромашнима, утврђено је да је у ту сврху утрошила само 7% својих укупних средстава. Фондација Ал Харамаин из Саудијске Арабије се званично бавила организацијом верских скупова, превођењем Курана и верске литературе, изградњом џамија и помоћи сиромашним слојевима становништва. Занимљива је и чињеница да је ова организација у периоду од 1999. до 2005. године донирала привременој влади тзв. Косова финансијска средства у износу од 18 милиона евра, у виду помоћи. Све то не би било спорно да организација није препозната као веома активан заговорник ширења исламског екстремизма, те се и сам њен лидер Акил Абдулазис Акил ал Акилсу од 2004. године налази на листи ИНТЕРПОЛ-а због сумње да је његова организација финансирала озлоглашену терористичку организацију Ал Каида. Чланови Исламске заједнице такође су довођени у везу са овом екстремистичком организацијом, а пре свега имам велике џамије у Приштини, Шефкет Краснићи. Поред поменутих организација, на директан или индиректан начин на територији Косова и Метохије исламски екстремизам подстичу и многе друге организације: Заједничка Саудијска комисија за помоћ Косову и Чеченији (SJRC), Велика Саудијска помоћ Косову, Фондација за глобалну помоћ. Према наводима Коха Диторе-а, а које преносе и локални медији, постоје необориви докази да Исламска заједница Косова и након бројних извештаја и оптужби за тероризам и екстремизам, и данас одржава контакте са екстремистичким организацијама.

Фатош Макољи, директор антитерористичке јединице полиције тзв. Косова каже: „Они троше доста новца да би раширили ту идеју кроз различите програме, углавном са младим, рањивим људима, а доносе и много вехабистичке или салафистичке литературе. Они доводе ове људе у близину радикалном политичком исламу, што резултира њиховом радикализацијом.“ Током 2016. године полиција је ухапсила 14 имама због ,,распиривања мржње и регрутовања за тероризам.“ Познат је и случај Зекирја Закамија, имама који је 2014. године оптужен за регрутовање, најчешће младих, у терористичке организације. Имам Заками је, после школовања у Саудијској Арабији дуги низ година службовао у Гњилану. Иако је његов колега Казами подносио оптужбе и уредно пријавио случај Исламској заједници Косова, њихове реакције биле су исувише благе, без икакве конкретне акције. Косовска полиција покренула је 2014. године истрагу против више лица, између осталих и више имама из Призрена, Качаника и Драгаша, који се доводе у везу са терористичким организацијама. Међу њима је био и поглавар Исламске заједнице Косова Наим Трнава, који се сумњичи за примање средстава од сумњивих организација и запошљавања имама који се доводе у везу са терористичким организацијама.

Сви ови подаци говоре у прилог томе да се Исламска заједница Косова ставила у функцију борца за сецесионистичке активности на територији Косова, остварујући своје циљеве преко исламских земаља и организација, од којих има значајну логистичку, дипломатску и финансијску подршку. Наивно би било помислити да се иза косовског сецесионизма и окупације српског територијалног и културног простора крију секуларне намере албанске нације, нарочито имајући у виду свестрану подршку исламског света. Чак и када је увијен у рухо национализма, прилагођен европском секуларизму, албански сецесионизам је неминовно исламски.