Осећај инфериорности и немоћи који је због деценијских неправди и наметања историјске кривице, изгубљених ратова, прогона са вековних територија, уз социјалне разлике, те прихватање туђих културних модела постао можда и претежно национално осећање, добио је наизглед катарзично разрешење у прокламованој жељи да ПРАВДА КОНАЧНО ЗАВЛАДА! Нагомилано незадовољство и дубинске проблеме српског националног бића леви идеолози спаковали су у низ парола против којих не би могао да се изјасни ниједан нормалан човек. Како су идеолози спаковали – тако су их различите невладине организације и медији испоручили српском човеку омађијаном флоскулама о „праведном друштву“ и не само човеку, него и деци, коју су, нажалост, овај пут истурили у „прве борбене редове“.

„Борба за праведно друштво“ је постала мантра којом су различити центри моћи испразнили српске школе и универзитете, окренили комшију на комшију, сестру на брата, професора на декана, део народа на своју Цркву и тако у недоглед, све док и последње јединство српског националног бића не разбију на најситније атоме.

Повод је свима већ добро познат. Трагедији која се догодила 1. новембра 2024. године у 11.52 часа, на Железничкој станици Нови Сад, када се урушила надстрешница изнад главног улаза. На велику жалост и опште запрепашћење страдало је 14 особа, а 16 дана касније још једна особа је преминула у болници. Међу погинулима је било и троје деце.

Туга, неверица, а онда и општа узнемиреност врло брзо су се проширили улицама српских градова. Немали број људи дочекао је, или су бар тако мислили, могућност да ПРАВДА КОНАЧНО ЗАВЛАДА! И док су студенте, који су у највећем броју несумњиво искрени и искрено заведени, НВО организације истурале у прве редове, а медијски пропагандисти и лобисти „пумпали“ јавно мњење, критичка и интелектуална јавност је ћутала…

И кад кажем критичка јавност никако не мислим на медије у рукама страних истурених обавештајних одељења који нам се годинама продају за оне са „критичким мишљењем“, јер у „независне медије“ плаћене Сорошевим новцем искрено не верујем. Него, пре свега, на интелектуалце свесне српске националне подељеност, који воле свој народ, своју Цркву и желе да сачувају српску државу.

За то време тиха већина грађана ћути… и трпи…

А ако би се неки виђенији човек и осмелио да упозори шта стоји иза кулиса дешавања на улицама наших градова, да ПРАВДА неће завладати рушењем српског друштва, кроз болни опоравак скрпљеног после три рата и вишедеценијских духовних лутања и страдања нашег народа, он мора бити спреман на потпуну медијску сатанизацију и дехуманизацију од истих тих медија. Кроз сличан процес, са истим третманом у претходних годину дана прошла је и Српска Православна Црква, иако је од самог почетка друштвене кризе имала јасан и недвосмислен став оличен у максими Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија „Потребни смо једни другима.“

Наравно, медији, свако на својој страни, месецима су на најбруталнији начин спиновали, цензурисали и релативизовали изјаве црквених великодостојника прекрајајући истину и обмањујући и онако већ поларизовану јавност која је у тренуцима опште узнемирености и колебљивости вапила за речима мира и утехе.

Подсећања ради, кратак хронолошки приказ ставова Српске Православне Цркве у актуелној кризи остављам читаоцима на процену:

1. 3. новембра 2024. Архиепископ новосадски и митрополит бачки Иринеј, служио је помен трагично настрадалима у Новом Саду:

„Нека нам ова трагедија буде тужан, али пресудно важан повод за измену нашег става према животу, према нашим послушањима и дужностима, према нашем укупном начину живљења, делања и мишљења. Треба, рецимо, да направимо или поправимо неку ситну ствар – направимо је или поправимо као када за храм Господњи правимо нешто што ће бити намењено и освећено („освештано”) за богослужење. Тада ће бити много, много мање оваквих тужних случајева, оваквих трагедија, оваквих наших свеопштих огрешења о етос свете Цркве и о неискорењиви морални закон који је Сведобри Господ, Једини Човекољубац, занавек усадио у боголику природу сваког људског бића.

Нека Он овим невино пострадалим људима, нашој браћи и сестрама, нашој деци, дарује вечну радост и покој у Царству Своме, а нама нека дâ духа смиреноумља, трпљења, трезвеноумља, разума, одговорности и, изнад свега, љубави. Вама свима нека Господ буде на помоћи у свему доброме, на многа и блага лета!“;

2. 16. новембра 2024. у Новом Саду Патријарх служио помен жртвама страдалим у паду надстрешнице:

„Дубоко потресени због трагедије која се догодила на Железничкој станици у Новом Саду у којој је пострадало четрнаест људи, али са искреном и дубоком надом да је наш Господ Бог живих, данас, на празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија, служили смо помен пострадалима.

Сајчествујући у болу са сродницима и свим Новосађанима који су погођени овом страшном трагедијом, помолили смо се Богу да у Царству своме упокоји смртно страдале, а свима нама дарује међусобну слогу, разумевање, јединство у вери у Христу Господу нашем и Спаситељу.

Још једанпут, нека их Господ прими у своје наручје!“;

3. 10. децембра 2024. у Патријаршијској капели Патријарх служио помен жртвама страдалим у паду надстрешнице;

4. 27. децембра 2024. године беседећи на Светој Литургији у Саборној Цркви у Београду Патријарх је, у светлу актуелних догађаја, изјавио:

„Са дубоком забринутошћу пратимо све што се дешава у нашем народу, у нашем друштву, пратимо растућу атмосферу конфронтације и антагонизма уз свакодневне инциденте који, бојимо се, а не дај Боже, могу се толико проширити да може да буде заиста и великог броја жртава.

Растуће поделе објективно угрожавају достојанство и слободу људске личности као и јединство нашег народа. То су средишње вредности хришћанског схватања темеља саборности. Жао нам је што многи то не разумеју, а неки можда и не желе да разумеју природу Цркве, њену мисију, њено послање које нам се и у ове предбожићне празнике открива искључиво и само као миротворство. Реч Цркве је увек реч правог, реч истинског мира“.

5. 27. децембра 2024. Патријарх одлази на предавање о. Рафаила у Студентском граду, где се обраћа окупљеним студентима и разговара са њима.

6. 16. јануара 2025. Патријарх Порфирије осудио насиље над студентима: Агресија и насиље никоме неће донети добро:

Дубоко сам потресен данашњим догађајeм у Београду, када је аутом ударена и тешко повређена студенткиња Правног факултета. Очекујем да виновници овог чина одговарају пред Законом.

Молим се Господу Исцелитељу за Соњин брзи опоровак од повреда.

Oпет и опет упозоравам да агресија и насиље никоме неће донети добро, а све позивам на мир и међусобно уважавање;

7. 18. јануара 2025. Патријарх Порфирије у Клиничком центру посетио повређену студенткињу Соњу Поњавић;

8. 26. јануара 2025. године, уочи Савиндана, Његова Светост Патријарх служио је бденије у Храму Светог Саве на Врачару, док је на Аутокоманди трајала 24-часовна блокада. Многоштво студената испунило је Заветни Храм, а након бденија патријарх се поново обратио окупљеним студентима;

9. 28. јануара Патријарх Порфирије, поново, по други пут осуђује насиље над студентима, и позива на одговорност. Јасно каже: „НАЈВЕЋУ ОДГОВОРНОСТ ИМАЈУ ОНИ КОЈИ ИМАЈУ И НАЈВЕЋУ МОЋ!“

10. 7. фебруара 2025. у Храму Светог Саве приликом доделе стипендија деци из многодетних породица Патријарх Порфирије истиче да „Не постоји ништа толико важно у нашем народу, као што су просвета и образовање, као што је вртић, као што је основна школа, као што је средња школа, као што је универзитет;

11. 12. марта Патријарх Порфирије даје благослов, а Црква обавештава верни народ да је ради мира у нама и међу нама Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио да сваког петка у току Великог поста, времена покајања и праштања, у свим храмовима Архиепископије после вечерње службе буде служен акатист Пресветој Богородици;

12. 13. марта Свети Архијерејски Синод издаје саопштење у коме позива на мир „на престанак подела и покретање братског дијалога“:

„Слобода и правда су непроцењиве вредности, али су неоствариве без љубави и међусобног уважавања. Стога свима и свакоме стављамо на савест да на сваком месту – од породице, преко радних колектива и образовних установа, до друштвених и политичких организација – истрајно и неодступно изграђујемо узајамно поверење и разумевање кроз добронамеран дијалог. Црква носи духовно проверену истину и историјску свест да ничији партикуларни интерес није важнији од општег добра народа и државе и отвара своја врата широм, позивајући на братски дијалог све одговорне друштвене чиниоце.“;

13. 14. марта, уочи најављеног великог протестног скупа у Београду, Патријарх Порфирије поново служи Акатист Пресветој Богородици за престанак подела у српском народу, за мир и братско разумевање и мир у нама, и међу нама и том приликом каже: УЧИНИМО СВЕ ДА СЕ ИЗБЕГНЕ СВАКА ВРСТА НАСИЉА. ПАТРИЈАРХ УКАЗУЈЕ НА ТО ДА НАЈВИШЕ ПОВЕРЕЊА, ДА ЋЕ УЧИНИТИ СВЕ ДА ДО НАСИЉА НЕ ДОЂЕ ИМА У СТУДЕНТЕ, А ЗАТИМ СЕ ОБРАЋА И ДРЖАВНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА И ТРАЖИ ДА И СА ЊИХОВЕ СТРАНЕ НЕ ДОЂЕ ДО ИСПОЉАВАЊА БИЛО КАКВЕ АГРЕСИЈА.

 14. 16. марта Патријарх Порфирије позива „Да се деца врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете“;

15. 19. марта 2025. служен је Помен пострадалима у Мартовском погрому на Косову и Метохији у Саборној Цркви у Београду уз присуство великог броја студената.

Морамо нагласити и то да је пројектована и слојевита кампања против Српске Православне Цркве део шире медијске кампање против српског националног бића, у којој мали број људи учествује свесно, а значајан несвесно и заведено. Још од времена Светог Саве Српска Православна Црква формативно утиче на национални идентитет српског народа, дајући духовни и културни образац бића Српства. „Пут који води у живот“, пут богочовека Христа, пут јеванђелски, пут светих угодника Божјих, пут већине наших предака… Светионик који већ осам векова, од славног неманићког периода, преко ропства и јуначких ратова за ослобољење, осветљава и трасира историјски пут српског народа. Отуда и удар на Српску Православну Цркву, јер преобликовање идентитета из „српског“ и „светосавског“ у недефинисани идентитет „Западног Балкана“ подразумева ако не уништење, а онда бар обесмишњавање националних институција, а међу њима прво оне кровне – Српске Православне Цркве.  

Но, да закључимо. Трагедија савременог човека, пре свега верујућег, огледа се у томе што правду тражи изван себе, што правду тражи у законима земаљским, изједначавајући леволибералне флоскуле о “праведном друштву” и “владавини права” са суштинском потребом за Истином и вечношћу, константо лечећи метастазе и никада се не хватајући у коштац са стварном узроком болести и подељености. Праведног друштва нема, неће га никада ни бити, сигурно не на земљи. И то уопште није питање тога ко је на власти! „Срце чисто саздај у мени, Боже!“ је једини начин и једини пут да се дође и до истине и до слагања, прво оног личног, а онда даље и породичног и народног/националног.

Аутор: Тамара Гајић, теолог и политиколог

Насловна фотографија: Emilija Knezevic/Wikipedia