Тамара Гајић, теолог и политиколог

У време док се Клара Цеткин, Роза Луксембург и други европски активисти у Немачкој, Великој Британији, Швајцарској и широм Европе још увек боре за „женско право гласа“, тј. за равноправно учешће жена у изборном процесу, 1918. године седам, по чувењу и несвакидашњим патриотским заслугама, великих Српкиња раме уз раме са мушким трибунима, исписале су историју Краљевине Србије (од 1. децембра 1918. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), уједно постављајући темеље положаја и права жене у српском друштву.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, у Новом Саду, донела је 25. новембра 1918. одлуку о присаједињењу српског народа са обе стране Саве и Дунава, што је сасвим извесно најкрупнија тековина победе Србије у Првом светском рату и отелотворење древног сна којем су тежиле и за чије остварење су се бориле генерације Срба.

Заседање скупштине одржавано је у здању “Гранд хотела Мајер”, који ће доцније бити преименован у “Слободу”. Присуствовало је 757 посланика изабраних у свим деловима Војводине. Избор је извршен на основу Прогласа српског народног одбора од 17. новембра. Идеја је била да сваки посланик заступа хиљаду грађана. Тако се међу посланицима нашло 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, шест Немаца, три Шокца, два Хрвата и један Мађар. Занимљива је и несвакидашња за почетак 20. века чињеница да је међу њима било и седам особа женског пола.

Први пут у нашој историји жене су оствариле не само право гласа, него и право учешћа у раду парламента! Био је то револуционаран демократски искорак у доба у којем су Енглескиње, Францускиње или Немице о праву гласа само сањале. Међутим, традиционални српски немар и недовољно развијена култура сећања у Срба допустили су да прашина заборава падне и на даме које су делима од општег добра, љубави ка своме роду и најузвишенијим патриотским деловањем исписале историју српског народа.

Милица Томић, Мара Малагурски, Мара Јовановић, Катица Рајчић, Олга Станковић, Анастазија Манојловић и Манда Сударевић утрле су пут еманципацији “слабијег” пола.

Милица Томић (1859-1944), ћерка Светозара Милетића и супруга радикала Јаше Томића, којој је политичко и родољубиво деловање било породично утемељено, покренула је часопис “Жена”, који је подстицао женско стваралаштво у свим сферама живота.

Мара Јовановић (1853-1939), била је супруга чувеног панчевачког издавача Каменка Јовановића, који је цео живот посветио борби за свесрпско уједињење. У тој борби претекла га је смрт 1916, али је његов сан досањала Мара, упамћена као велики родољуб и добротвор, која је 1928. своју кућу у данашњој Улици војводе Бојовића 15 завештала Добровољној задрузи Српкиња панчевачких.

Најпознатија од пет Суботичанки које су дале свој глас за присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији била је Мара Малагурски Ђорђевић (1894-1977), која је водила порекло из богате породице велепоседнике и градоначелника Суботице. Образовала се у Штросмајеровом интернату у Ђакову, а прве песме објавила је под псеудонимом “Невенка” у часопису “Невен”. Не скривајући радост због ослобођења 1918, организовала је шивење црвено-плаво-белих тробојки, којима је 13. новембра у Суботици дочекана српска краљевска војска.

Манда Сударевић била је супруга Врање Сударевића, великог жупана Суботице и члана Уставотворне скупштине СХС. Упамћена је по добротворном раду и великом залагању у обнови суботичке болнице после Великог рата.

Олга Станковић, супруга Војислава Станковића, директора Хрватске земаљске банке у Суботици, била је активна чланица Добротворне задруге Српкиња у Суботици и одмах по доласку српске војске ангажовала се на лечењу војника и помагању сиротима.

Анастазија Таза Манојловић (1889-1974) рођена у старој трговачкој породици Димитријевић, чији су чланови обележили јавни и политички живот Суботице. Као приложник Српске Православне Цркве и чланица Добротворне задруге Српкиња, активно је учествовала у организовању добротворних приредби. Чак је била ангажована и у избору за мис Суботице почетком 20. века,  догађају који је био прави културни феномен тог времена. Њена највећа страст била је помагање најрањивијима. Радила је у Народној кухињи „Добро дело“, која је делила оброке сиротињи, а Добротворна задруга Српкиња, чији је била део, стипендирала је девојчице лошијег материјалног стања које иначе не би имале прилику да се школују. Анастазија није била само добротворка,  била је и уметница. У листу Невен из децембра 1918. најављено је да ће 11. децембра наступити са другим уметницима и извести нумеру „Мирјано“ од Стевана Стојановића Мокрањца. За свој непоколебљив добротворни рад одликована је орденом Светог Саве,  признањем које говори о томе колико је њен допринос био цењен у свом времену.

Катица Рајчић је била супруга Александра Рајчића, који је доцније био заменик градоначелника Суботице. Била је изузетно активна у очувању језичког блага Буњеваца. Не само да је чувала написано, већ је и сама писала, а постоји податак да је Тетуш, како су је суграђани звали, гостовала, у то време, на Радио Београду. Као истакнути члан тадашњег суботичког друштва госпођа Рајачић активно је учествовала у добротворном и хуманитарном раду.

Добротворке, хуманитарке, уметнице и активни чланови друштва које су свој углед и прегалаштво узидале у темеље обнове ратом разореног друштва и државе постале су узор борбе за еманципацију и права жена свим будућим нараштајима. И док је борба за женска права широм европских престоница подразумевала скраћивање радног времена, боље услове рада и учешће жена у изборном процесу специфичност развоја женских права у српском друштву, у односу на европска, па и светска, могао би стати у једну реч – ПАТРИОТИЗАМ. Феминисткиња на нашем, српском културном простору значило је, пре свега, бити патриоткиња и учествовати у изградњи заједнице, побољшању општих услова живота, бризи за удовице и сирочад рата, школовање омладине… “Српска жена данас мора бити и мајка и сестра и војник — све што треба да би се Отаџбина одржала”, речи Делфе Иванић, идејног творца и активне чланице Кола српских сестара, јасно и недвосмислено указују да је правац развоја женске еманципације на нашем културном простору неодвојиво прожет родољубљем и бригом за породицу и потребите.