Оптужница против свештеника Вукашина Милићевића

24. 12. 2025.

Аутор: У.С.

Свештеник Вукашин Милићевић је као црквени преступник и осведочени клеветних Српске Цркве оптужен пред Црквеним судом и за њега за затражена казна лишења свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице.

Свештеник Вукашин Милићевић је на приватном порталу црквеног преступника и клеветника Српске Цркве Благоја Пантелића прво објавио свој одговор на оптужницу, а оптужницу је ставио у ПДФ.

Ипак му, у име наших читалаца којима је омогућио да се кроз комплетан текст оптужнице упознају са кривицама за које је оптужен, срдачно захваљујемо. И ова оптужница је, без сваке сумње, поткрепљена неспорним доказима о његовим кривицама и антицрквеном деловању.

* * *

На основу акта Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, председника Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке, ЦС бр. 454 од 13. августа 2025. године, a сходно члану 120 Устава Српске Православне Цркве и члану 69 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве, Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке као надлежном првостепеном Црквеном суду достављам

О П Т У Ж Н И Ц У

против презвитера др Вукашина Милићевића, клирика Архиепископије београдско-карловачке, због учињених кривицâ које су санкционисане 18, 25. и 39. каноном Светих Апостола, 3. каноном Првог Васељенског сабора, 5. каноном Пето-Шестог Васељенског сабора, 1. каноном Неокесаријског Помесног сабора, 18. каноном Јована Посника, чланом 214 став 1 тачка А) алинеје 1, 2, 4 и 6 Устава Српске Православне Цркве ичлановима 8, 9, 10, 12, 15, 17, 23, 24 и 45 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је рођен 25. септембра 1982. године у Београду од оца Драгослава и мајке Лепосаве, рођ. Поповић. Свете тајне крштења и миропомазања примио је 13. фебруара 1983. године у Храму Светог Александра Невског у Београду. После завршетка Четврте београдске гимназије, уписао је Православни богословски факултет на коме је дипломирао 2005. године, а потом и докторирао 2018. године. По благослову Патријарха српског Павла, у Храму Светог Архангела Гаврила у Земуну венчао се 28. јула 2001. године са Радом Милановић са којом има троје деце. Пре рукоположења обављао је службеничке дужности у Верском добротворном старатељству и Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке. По благослову Патријарха српског Павла, у чин ђакона рукоположио га је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије 5. августа 2007. године у Храму Светог Архангела Гаврила у Земуну, а у чин презвитера 6. августа 2007. године у Патријаршијској капели Преподобног Симеона Мироточивог у Београду. Постављен је за духовника у параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду у Београду, а потом и за главног и одговорног уредника и директора Радија Слово љубве. После тога, служио је као парох 3. парохије при Храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, а потом као парох 4. парохије при Храму Светог Саве на Врачару. Одлуком Патријарха српског Иринеја, разрешен је парохијске службе 2017. године и причисљен је параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету у Београду. Дужност доцента на Православном богословском факултету му је, после истека петогодишњег изборног периода, престала 2023. године. Разведен је пред државним судом, а из ванбрачне везе у коју је ступио после развода пред државним судом има једно малолетно дете. Није разведен пред Црквеним судом Архиепископије београдско-карловачке

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, у периоду од 2020. до 2025. године, починио више кривицâ које су санкционисане Свештеним канонима Православне Цркве, Уставом Српске Православне Цркве, Правилима и поступком за црквене судове Српске Православне Цркве и одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, а изложене су како следи.

1. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је 4. августа 2007. године, непосредно уочи рукоположења у чин ђакона и свештеника, исповедио своју веру и својеручно потписао свештеничку заклетву у којој је навео да „зна да је велика тајна свештенства и да су са њом спојене тешке дужности, за чије ће извршење дати одговор на Страшном суду Христа Господа“ и потврдио је да се „приклања под вољу Духа Светога да Му се не би противио“. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић се том приликом заклео и својеручно потписао и следеће:

„Заклињем се Свемогућим Богом пред Светим Јеванђељем да верујем и да ћу веровати тврдо и несумњиво у све догмате које исповеда Света Црква, чувати сва њена правила која су прописали сабори и ни у чему нећу друкчије умовати него само онако како учи света, саборна, источна једна Православна Црква“.

Непуних 20 година после рукоположења у ђаконски и презвитерски чин, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је 15. маја 2024. године изјавио да „размишља о хришћанству као о нечем што треба да буде релевантно социјално, у најдубљем смислу те речи релевантно, и без обзира на тај његов, да кажемо религијско-метафизички садржај, верује, и ако заборавимо метафизичку представу Бога, да постоји Бог у некаквом стандардном смислу те речи“.

Из наведених речи, као и из других његових јавно доступних изјава о Богу, православној вери и Цркви, види се да оптужени презвитер др Вукашин Милићевић не исповеда и не проповеда веру у Свету Тројицу – Живога и Истинитога Бога – Оца и Сина Светога Духа него у неког, како га често у јавним наступима, назива „Апсолута“, односно не верује, како је пре рукоположења у свештенички чин исповедио и заклео се, „тврдо и несумњиво у све догмате које исповеда Света Црква“.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, учествујући у емисији „Историја Библије: утицај религије на национализам“ у подкасту „Агеласт“ 22. септембра 2024. године, на питање водитеља емисије како стоји са вером у Бога одговорио, позивајући се на своје раније учешће на трибини на Православном богословском факултету у Београду, да је његова „интелектуална позиција агностичка“, а да је његова „егзистенцијална позиција хришћанска“. Поновио је, затим, да је хришћанин, али да му је интелектуална позиција агностичка. Даље, изјавио је да је „то код њега тако и остало“, да себе „заиста сматра хришћанином“, али да „свој однос према питањима метафизике сажима на следећи начин: „Ако је Исус Бог и ако то што је Исус говорио има везе са Богом онда је скроз океј да Бог постоји. Ако Исус није Бог онда би било боље да не постоји Бог, а ако постоји онда треба да се боримо против њега“. Наставио је речима да је „склон да верује у то да постоји нешто што увезује реалност, некакав Логос“. Истакао је да је то „искрено изјавио“.

Своја агностичка уверења је јавно изнео и у подкасту „100 минута буке“ 24. јула 2025. године и том приликом је навео следеће: „Више пута сам то рекао, па су ме онда критиковали: ја у интелектуалном смислу себе сматрам агностиком. Ја не мислим да вера може у неком друштвеном смислу да претендује на некакву објективност, као да се то представља као нешто што је објективан садржај, па због тога има право да не знам шта буде. То је потпуно бесмислено. На крају крајева, демантовао бих саме темеље те вере ако би она била некаква објективна истина у том смислу. Ми причамо о томе како је то (вера – прим. туж.) реалност личног сусрета са Богом бла, бла, бла. Како се реалност сусрета са неком неисцрпном стварношћу уклапа у то да си доказао да Бог постоји на начин на који си доказао неке „логичке“ истине?“

Из наведених речи се јасно уочава да је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић одступио од учења Цркве о Богу и онога што је исповедио у својој свештеничкој заклетви, односно јасно је да он, у погледу постојања Бога Живога и исповедања вере у Свету Тројицу – Бога Љубави, „умује“ на свој начин. Такав став је супротан ономе „како учи света, саборна, источна једна Православна Црква“. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић, судећи по његовим јавним изјавама, веру у Бога не доживљава, не исповеда и не проповеда онако како учи Православна Црква и како се заклео пре рукоположења. Посведочио је да не верује „тврдо и несумњиво у све догмате које исповеда Света Црква“ и да као презвитер не „чува сва њена правила која су прописали сабори“.

Сваки човек има право и слободу на различита, па и агностичка уверења и позиције, али свештеник Цркве Христове на то нема право, јер је агностицизам супротан хришћанству и Цркви Христовој и представља философско поимање које је неспојиво са православном вером и учењем Цркве. У Православној Цркви, кроз богословље нестворених енергија, управо се говори о „великој тајни побожности“, јер се Бог „јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави“ (1. Тим. 3,16) и који је спознатљив у мери у којој је то човеку могуће.

Учествујући у подкасту „ДЛЗ“ 23. априла 2025. године, непосредно после празника Васкрсења Христовог, на поздравну реч водитеља: „Христос васкрсе“, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је одговорио: „Ваистину Христос пумпа!“. Иначе, наведена емисија у подкасту је, уз остало, најављена и као емисија у којој се говори о „Христовом пумпању“. Наведеним речима, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић се, у маниру левичарских и сличних безбожника, јавно и дрско наругао најважнијем догађају православне хришћанске вере и Цркве.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић се у бројним јавним наступима, иначе по свему антицрквеним и несвештеничким, посебно устремио на Српску Православну Цркву. Примера за то има више, али је довољно да се наведе само неколико најекстремнијих.

На трибини „За друштво толеранције и одговорности“ на Филозофском факултету у Београду 20. фебруара 2020. године оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је изјавио да „ако Цркву организује принцип власти онда нема никакве Цркве и онда заиста такву Цркву, у име Јеванђеља или у име Цркве, треба разрушити – да не цитирам Волтера“.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је на телевизији Нова 6. децембра 2024. године изјавио да би „за Бога најбоље било да све ово нема никакве везе са њим – оваква Црква, овакво друштво. Шта то значи? То значи да ако желимо да откријемо некаквога Бога онда морамо да променимо и Цркву и друштво, јер се то са неке хришћанске тачке гледишта, то како видимо Бога, директно прелама на нивоу наших међусобних односа. Не можеш да волиш Бога кога не видиш ако не волиш брата кога видиш. Ако овакви међусобни људски односи имају везе са Богом онда то значи да је тај Бог тиранин, садиста, некакав исфрустрирани мафијаш“. Српска Православна Црква је, по Милићевићу, препрека богопознању.

У дневнику телевизије Нова 22. марта 2025. године, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, износећи политичке оцене о потреби „колапса овог (политичког – прим. туж.) режима (у Србији – прим. туж.)“, изјавио да би „било добро да и овај (црквени – прим. – туж.) систем који нема никакве везе са оним што би та Црква требало да буде такође на неки начин уруши, јер је то предуслов тога да се (Црква – прим. туж.) реформише у ствари“.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је у својим јавним наступима оспоравао одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве којим су Свети владика Николај (Велимировић), Свети владика Иринеј (Ћирић) и Преподобни отац Јустин (Поповић) проглашени за светитеље, а њихова имена унета у диптих Светих Српске Православне Цркве. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, користећи „аргументацију“ највећих некадашњих и савремених мрзитеља Цркве, порицао њихова свештена житија и на тај начин се придружио бројним негдашњим и савременим клеветницима Српске Православне Цркве. Идеолошку и политичку „аргументацију“ је користио и за појам светосавља. Навео је да је „наша (црквена – прим. туж.) доктрина најопскурнија ствар у модерној српској историји. То су клерофашистичке тлапње Димитрија Љотића и народно-социјалистичке идеје, па сад преведите, Милана Недића. То је светосавље Српске Православне Цркве. Историјски кад погледаш где тај појам настаје, како то сад Јустин Поповић као теоретичар светосавља (образлаже – прим. туж.) и која је била функција тога. То је била идеолошка основа програма националне „обнове“ коју је спроводила Недићева Влада. То је тад настало, дакле пре Другог светског рата“ (подкаст „Појачало“, 31. август 2025. године).

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је у бројним наступима у медијима, а овде као примере наводимо његове јавне наступе у подкастима „Агеласт“ 22. септембра 2024. године и „100 минута буке“ 24. јула 2025. године, на начин који по свему превазилази најгоре безбожничке клевете из социјалистичког периода, износио неистине о светим тајнама Православне Цркве, црквеној пуноћи и, посебно, о парохијском свештенству Српске Православне Цркве.

Неспорно се, на основу ових и других јавно доступних видео записа наведених емисија, утврђује да је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић учинио преступе који су санкционисани црквено-правним нормама из члана 214 став 1 тачка А) алинеје 1, 2 и 4 Устава Српске Православне Цркве и чланова 8, 9, 10, 12 и 39 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве.

Имајући у виду напред наведено, преступи исповедања атеизма било које врсте, одрицања од православне хришћанске вере, излагање сумњи догматске истине Цркве, хуле на Бога, Цркву и светитеље и гажења заклетве изречене у име Божје, сходно црквеном праву, повлачи за собом свргнуће из презвитерског чина, односно лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице.

2. На саслушању 6. августа 2025. године у Патријаршији српској у Београду, које је извршено пред Комисијом која је формирана актом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија ЦС бр. 374 од 21. јула 2025. године, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је у Записник изјавио и својеручно потписао да је од своје супруге Раде разведен, што значи да постоји правноснажна пресуда надлежног државног суда о разводу његовог брака за грађанско-правно подручје, да са Радом има заједничко старатељство над децом и да су деца код њега, а да тренутно живи у ванбрачној заједници. Навео је да су сви подаци о његовом брачном и ванбрачном статусу познати Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је јавно, у подкасту ”Агеласт” 22. септембра 2024. године, изјавио је да има четворо деце, а да је четврто дете које тада имало две године – ”из другог круга”.

Оци Пето-Шестог Васељенског сабора су у 3. канону истакли да клирици треба да буду „чисти и непорочни литурзи (служитељи) и достојни духовне жртве Онога Који је Велики Бог и Жртва и Архијереј“. Свети Василије Велики у 26. канону нарочито указује да „блуд није брак“.

Неспорно се, на основу личног и потписаног признања, утврђује да је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић, живљењем у блуду, прекршио 18. и 25. канон Светих Апостола, 3. канон Првог Васељенског сабора, 5. канон Пето-Шестог Васељенског сабора, 1. канон Неокесаријског Помесног сабора, 18. канон Јована Посника, члан 214 став 1 тачка А) алинеја 2 Устава Српске Православне Цркве и чланове 23 и 24 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве.

Имајући у виду напред наведено, живљење у блуду у ванбрачној заједници у којој, по сопственом признању, живи оптужени презвитер др Вукашин Милићевић, сходно црквеном праву, а посебно одредбама из члана 214 став 1 тачка А) алинеја 2 Устава Српске Православне Цркве и чланова 23 и 24 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве, повлачи за собом свргнуће из презвитерског чина, односно лишење свештеничког чина.

3. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је на саслушању 6. августа 2025. године признао да је члан политичке партије и да је законски заступник „Фондације за унапређење демократије Љуба Давидовић“, чији је оснивач, према подацима Агенције за привредне регистре, политичка партија. Навео је да је „реч о политичкој фондацији“ и да у „јавном простору заступају вредности за које се боре партије које су их основале, али на ширем јавном фронту“. Истакао је да се налази на функцији директора те организације и да је, поред моралних, руковођен и егзистенцијалним разлозима пошто га је, како је навео, „Црква оставила на улици без образложења“.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, желећи да јавности приближи своја идеолошка и политичка уверења, у подкасту „100 минута буке“ 24. јула 2025. године потврдио да је у идеолошком смислу левичар и поменуо је „нову улогу коју је преузео“, а која, како се види, не само да нема никакве везе са Православном Црквом, вером и свештеничким чином него је и недопустива за православног свештеника и неспојива са свештеничком службом.

У подкасту „Агеласт“ 22. септембра 2024. године изјавио је да га је „управо то везивање за неку академску причу еманциповало“ и навео да је „један од ретких људи кога је бављење хришћанском теологијом водило све више и више лево“. Јавно је 24. јула 2025. године, гостујући у подкасту „100 минута буке“, изјавио да му је „Маркс најближи у ствари“.

Уочљиво је да оптужени презвитер др Вукашин Милићевић, и поред тога што је свестан да је пао у грех блуда и да живи у ванбрачној заједници, не може бити свештеник, не види никакву своју кривицу због тога што је раније разрешен црквених дужности. Оптуженом презвитеру др Вукашину Милићевићу је као доктору теолошких наука познато да Свештени канони Православне Цркве и други важећи прописи Српске Православне Цркве клирицима изричито забрањују да се баве световним пословима без одобрења надлежног архијереја, јер по заповести Господњој „нико не може два господара служити“ (Мт. 6,24).

Неспорно се, на основу личног и потписаног признања, утврђује да је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић прекршио 6. и 81. канон Светих Апостола, 3. и 7. канон Четвртог Васељенског сабора, 11. канон Цариградског Прво-Другог Помесног сабора, члан 214 став 1 тачка А) алинеја 2 Устава Српске Православне Цркве, одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне ЦрквеАС бр. 12/зап. 72 од 5. децембра 1990. године и АС бр. 57/зап. 99 од 19. маја 2023. године и одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве бр. 71 од 1. фебруара 2022. године.

Имајући у виду напред наведено, овај преступ оптуженог презвитера др Вукашина Милићевића, сходно црквеном праву, повлачи за собом свргнуће из презвитерског чина, односно лишење свештеничког чина.

4. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, као што је само делимично наведено у овој оптужници, самовољно, односно противно црквеном поретку, иступао у медијима и на друштвеним мрежама. То је чинио противно црквеном поретку, односно без знања и одобрења Патријарха српског као његовог надлежног Архијереја.

Патријарх српски Иринеј му је актом АЕМ бр. 281 од 30. марта 2020. године забранио сваки јавни наступ у усменом, писаном и електронском облику. Патријарх Иринеј је у акту навео да презвитер др Вукашин Милићевић већ дуже време, без његовог знања, одобрења и благослова, иако је клирик Архиепископије београдско-карловачке, наступа у јавности у штампаним и електронским медијима и на друштвеним мрежама, при чему износи ставове супротне ставовима Светог Архијерејског Синода и Патријарха српског као предстојатеља Српске Православне Цркве, који је, истовремено, и Милићевићев надлежни епархијски архијереј. Патријарх Иринеј је навео да се презвитер др Вукашин Милићевић не либи да износи отворене, за црквену јавност саблажњиве, критике званичних ставова Цркве, па и Цркве као такве. Патријарх Иринеј му је очински указао да своја умовања и мудровања ставља изнад саборног ума Цркве и то у име неограничене слободе, слободе која не може бити омеђена ни ауторитетом Светог Писма и Светог Предања и ауторитетом Светих Отаца. На крају, Патријарх Иринеј је, имајући у виду поступке којим је презвитер др Вукашин Милићевић исказао непослушност према свом надлежном архијереју, непризнавање Устава Српске Православне Цркве и презир према одлукама Светог Архијерејског Сабора које су обавезујуће не само за клирике него и за епископе, донео одлуку којом му је изрекао привремену меру забране свештенодејства и предао га у надлежност Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. На жалост, све то није утицало на оптуженог презвитера др Вукашина Милићевића да своје понашање и деловање смирено усагласи са црквеним поретком.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је наставио да се самовољно понаша и поред забране коју му је изрекао блаженопочивши Патријарх Иринеј. Наставио да и даље износи ставове који су у супротности са учењем Православне Цркве, али и да, на свештеника недостојан и крајње нецрквен начин, заправо води медијску борбу против сопствене Цркве, пропагирајући личне идеолошке, политичке и партијске ставове. На почетку је то чинио појављујући се у мантији, а од половине 2023. године у цивилној одећи, што се може тумачити као порука да он, заправо, себе више и не доживљава као свештеника Српске Православне Цркве.

На саслушању 6. августа 2025. године у Патријаршији српској у Београду постављено му је питање због чега се у медијима већ дуже време појављује у цивилној одећи и због чега не носи свештеничку мантију. На постављено питање није конкретно одговорио.

На саслушању у Патријаршији српској 6. августа 2025. године указано му је да је јавно, 22. септембра 2024. године, изјавио да је писао у „Времену“ о свом односу са Црквом пошто се, како је навео, „једна етапа завршила“, да више нема „никакве професионалне везе са Црквом“ и да му је „на неки начин драго што је то све остало иза њега“.

Постављено му је и питање шта под тим подразумева и да ли себе и даље сматра свештеником Српске Православне Цркве. У одговору је навео да „себе сматра верником Српске Православне Цркве који је спреман да на себе прихвати одговорност за то да у његовој заједници ствари функционишу у складу са Јеванђељем“. Даље, навео је да се „ако није тако труди да то исправи“, иако му је познат начин, пре свега јеванђелски на који се позивао у одговору, какав је црквени поредак у том погледу. На крају, изјавио је да „Српска Православна Црква треба да каже да ли је (он – прим. туж.) свештеник“ и да Црква треба да се изјасни „ако јој је потребан овакав свештеник“, а ако то није случај, тј. ако Цркви није потребан такав свештеник, „нека се изјасни“ и да он то прихвата. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је овом изјавом указао да он себе, заправо, и не доживљава као свештеника Српске Православне Цркве, односно да се његова свештеничка „етапа“ завршила и да му је, како је јавно изјавио, „драго због тога“.

На саслушању у Патријаршији српској 6. августа 2025. године констатовано је да му је познато да свештена лица не могу наступати у медијима без знања и благослова надлежног архијереја и да је, током претходних неколико година, више пута наступао у медијима без благослова надлежног архијереја. На саслушању је упитан због чега од свог надлежног архијереја није тражио благослов и одобрење за наступе у медијима. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је одговорио да му је „2020. године забрањено јавно иступање“, да је „све у вези са тим сам јавно рекао много пута“, да „иза сваке речи стоји и ни једну не повлачи“, да је „о том благослову говорио више пута“ и да „нема шта да дода“.

Неспорно се, на основу предочених доказа, утврђује да је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић наведеним поступањем прекршио 39. канон Светих Апостола, као и своју свештеничку заклетву којом се заклео на послушност свом надлежном архијереју, али и да ће „учити верни народ да живи у миру и да ће га упућивати да испуњава наредбе црквених и грађанских власти, у славу Свете Тројице, Бога јединог, кога сви исповедамо“.

На саслушању 6. августа 2025. године у Патријаршији српској упитан је због чега своје предлоге и примедбе црквене природе које је јавно износио није претходно, редовним црквеним путем, преко архијерејског намесника, доставио Патријарху српском на знање и даљу надлежност. У одговору је истакао да је још 2017. године разрешен свих црквених служби, што није тачно, јер је од 2017. године причисљен параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету и вршио је дужност доцента на истом факултету. Овде се уочава да оптужени презвитер др Вукашин Милићевић своју наставничку службу на Православном богословском факултету у Београду, чији је оснивач Српска Православна Црква, а покровитељ Патријарх српски, уопште није схватао, као што ни данас не схвата, као црквену службу.

Осим тога, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, у одговору на претходно питање, навео да „не зна формално ко му је намесник“ и да га то „суштински не занима“. Даље, навео је да према њему „није испоштован поредак“, али није конкретно навео у чему поредак према њему није испоштован, осим што је навео да је „у вези са забраном 2020. година писао покојном Патријарху Иринеју, није добио одговор, а константно је био изложен притисцима“ и то „конкретно на Православном богословском факултету“. Истакао је да „на уцене и претње не види, нити је могуће, нити има смисла одговарати кроз „редовне процедуре“. Није појаснио о каквим се притисцима, претњама и уценама радило. У његовом свештеничком досијеу не постоје његова обавештења надлежним црквеним органима о томе. У Записник је изјавио да „не осећа потребу да појашњава пошто је све већ рекао Његовој Светости“ и нагласио је да „нема никаквих претензија на црквену службу“. Навео је и да је „Његовој Светости рекао да ће сваку његову одлуку у вези са његовим канонским статусом беспоговорно прихватити, као што је прихватио и оне из 2017. и 2020. године“ и то на исти начин „као и када је 2020. године разрешен све прихватио“.

Оптуженом презвитеру др Вукашину Милићевићу није било страно да преко медија износи неистине и о самом себи и да их ставља у функцију медијске кампање коју је водио против пуноће Српске Православне Цркве. На пример, у подкасту „Агеласт“ 22. септембра 2024. године изјавио је да „није хтео да се прихвати парохијске службе и да буде парохијски свештеник“. У његовом свештеничком досијеу у Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке постоји молба коју је својеручно потписао и упутио Патријарху српском Иринеју. У молби је тражио да га Патријарх Иринеј разреши дужности духовника у параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду у Београду, службеника Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке и вршиоца дужности директора Радија Слово љубве и постави га, како је навео, „на неку од упражњених (београдских – прим. туж.) парохија“ и то „уколико постоји могућност у близини места становања или Радија Слово љубве“. Навео је да „без обзира на добру вољу, није у могућности да одговорно обавља све поменуте дужности, да напредује у науци и, што је најважније, буде ревностан свештенослужитељ и добар отац и супруг“. Патријарх Иринеј је очински прихватио његову молбу и поставио га, најпре за пароха 3. парохије при Храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, а потом за пароха 4. парохије при Храму Светога Саве на Врачару. Треба имати у виду да наведене парохије спадају међу најбоље парохије у Београду, што довољно сведочи о очинској бризи и поверењу које је Патријарх српски Иринеј имао према презвитеру др Вукашину Милићевићу.

Не улазећи овом приликом у оцену колико је напредовао у науци и да ли је и колико је био ревностан свештенослужитељ и добар отац и супруг, на напред на наведено се указује са циљем да се види да оптуженом презвитеру др Вукашину Милићевићу није било страно да јавност обмањује износећи неистину за коју зна да је неистина и да постоји доказ са његовим потписом који ту неистину демантује.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, иако свестан да је у свештеничком чину и са академским звањем доктора теологије, један од три коаутора и редовни учесник у емисијама на подкасту под срамним насловом „Поп, педер и правник“, што, само по себи, сведочи о његовом моралном и духовном суноврату и крајње несвештеничком понашању.

Осим напред наведених преступа и кривица, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је, током претходних година, више пута починио и друге преступе и кривице које су кажњиве по Свештеним канонима Православне Цркве, Уставу Српске Православне Цркве и Правилима и поступку за црквене судове Српске Православне Цркве, али су оне, у односу на напред наведене и без обзира на њихову бројност, мање од оних које су наведене у овој оптужници. У сваком случају, број тих преступâ и кривицâ, као и истрајавање оптуженог презвитера др Вукашина Милићевића у кршењу важећих црквено-правних норми Српске Православне Цркве, представља отежавајућу околност у овом црквено-судском поступку.

На саслушању 6. августа 2025. године у Патријаршији српској у Београду, оптуженом презвитеру др Вукашину Милићевићу је постављено и следеће питање: како гледате на то што сте својим понашањем и наступима у јавности прекршили читав низ канонских и других црквених прописа и тако ушли у зону црквено-правне одговорности која је прописана Свештеним канонима Православне Цркве, Уставом Српске Православне Цркве, Правилима и поступком за црквене судове Српске Православне Цркве и другим прописима који су на снази у Српској Православној Цркви?

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је одговорио да су „једини закони којима се без поговорно покори, макар то значило да себе осуди, то су закони Јеванђеља“ и истакао да „може и да докаже које су јеванђелске заповести прекршили они који су ишли против њега“.

На саслушању 6. августа 2025. године у Патријаршији српској упитан је и да ли се каје због владања које не приличи свештеничком чину и због јавног деловања против црквеног поретка. У одговору је навео да „прихвата само аргументе, а не уцене“ и да се „каје за све што је супротно Јеванђељу“, али „да не налази било шта у јавним наступима супротно Јеванђељу. Напротив!“

Из наведених одговора се види да оптужени презвитер др Вукашин Милићевић не признаје ништа осим Светог Јеванђеља, односно да пориче Свето предање и поредак Православне Цркве. Осим тога, он не види или не жели да види своје грехове, преступе и кривице, нити да се покаје, што довољно говори за себе.

5. Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке, приликом одлучивања и доношења пресуде, треба да узме уобзир и крајње несвештеничко понашање оптуженог презвитера др Вукашина Милићевића од момента покретања црквено-судског поступка до данас, што, такође, представља отежавајућу околност у његовом случају.

Наиме, оптуженом презвитеру др Вукашину Милићевићу је, као високо образованом теологу са титулом доктора наука, добро познат канонски поредак и устројство Православне Цркве, као и унутрашњи поредак, а посебно црквено-судски поступак у Српској Православној Цркви. Такође, треба имати у виду да је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић неколико година био службеник Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке, па му је добро познат начин рада епархијских црквених судова и ток црквено-судских поступака.

Иако је био свестан својих бројних преступа, који су санкционисани важећим црквеним правилима, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је и покретање црквено-судског поступка против њега пред Црквеним судом Архиепископије београдско-карловачке искористио за вођење медијске кампање и борбе против Српске Православне Цркве. Доказ за наведену тврдњу је изјава коју је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић 6. августа 2025. године дао медијима испред зграде Патријаршије српске после завршеног саслушања. Изјавио је да „неће бити стварног суђења пред Црквеним судом, јер је све то ствар представе“ (ТВ Н1, 6. август 2025. године). Бројни штампани и електронски медији су пренели ту његову изјаву која није истинита, јер се црквено-судски поступак против њега, као и против сваког клирика који почини црквену кривицу, искључиво води на основу Устава Српске Православне Цркве и Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве, који су већ деценијама на снази у Српској Православној Цркви.

Само пола сата пре давања те изјаве, оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је у Црквеном суду Археипископије београдско-карловачке изјавио и својеручно потписао своју изјаву у Записнику у којој је навео да против њега „није потребан никакав процес црквено-судски“. Јавност је уверавао у супротно, иако му је било познато да се започети црквено-судски поступак мора водити и окончати у складу са важећим црквеним прописима.

Осим тога, на крају саслушања 6. августа 2025. године у Патријаршији српској омогућено му је да, уколико жели, нешто дода или поебно укаже у вези са питањима која су му постављена. Том приликом није износио примедбе, а у Записнику се налази његова изјава да „мисли да је одговорио у потпуности“.

Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке треба да узме у обзир и да је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић 6. августа 2025. године на саслушању изјавио и потписао да се „каје се за све што је супротно Јеванђељу“, али да „не налази да је било шта у његовим јавним наступима супротно Јеванђељу. Напротив!“.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је 6. августа 2025. године, приликом саслушања, на питање да ли се каје због владања које не приличи свештеничком чину и због јавног деловања против црквеног поретка изјавио да „прихвата само аргументе, а не уцене“ и да је „до сада добио само празне претње и наредбе“. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић не само да није изразио кајање због владања које не приличи свештеничком чину и због јавног деловања против црквеног поретка Српске Православне Цркве него, на жалост, не види своје, чак ни минималне, грешке. Уместо покајања, изнео је ничим поткрепљене наводе о „претњама и наредбама“ без навођења конкретних података ко му је, како, када и где упућивао „претње и наредбе“.

Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић, судећи по ономе што је јавно говорио током претходних пет година, као и према ономе што је изјавио на саслушању и за јавност после саслушања, не види никакав свој грех или кривицу, а добро му је, као високообразованом теологу и дугогодишњем свештенику, познато шта је грех и које су свештеничке кривице по црквеном праву. На жалост, код оптуженог презвитера др Вукашина Милићевића нема ни покајања за бројне кривице које је починио. Свети Петар Александријски у 4. канону указује на погубност непокајања и наводи да „ако се претходно не исправи изопачено, није га могуће улепшати“.

Сагледавајући досадашњу црквенуслужбу оптуженог презвитера др Вукашина Милићевића уочава се да су му биле повераване најбоље, одговорне и високо поштоване црквене службе и да му је, додељивањем тих црквених служби, указивано велико поверење у Српској Православној Цркви. Оптужени презвитер др Вукашин Милићевић је својим несвештеничким животом и понашањем довео до тога да је, сходно његовој самовољи и нецрквеном деловању, после дужег трпљења и чекања на његово покајање и исправљање, морао бити разрешен тих црквених служби и дужности и, коначно, процесуиран пред Црквеним судом Архиепископије београдско-карловачке у складу са важећим црквеним правилима.

На крају, Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке треба да узме у обзир и изјаву оптуженог презвитера др Вукашина Милићевића да је „искључење из Српске Православне Цркве највеће одликовање које један верник може да добије од овакве Српске Православне Цркве“ („Ломача за неподобне“, портал Радар, 5. август 2025. године).

6. Имајући у виду доказе у овом црквено-судском поступку од којих је највећи део доступан и јавности, неспорно је да је оптужени презвитер др Вукашин Милићевић, не само починио него и више пута поновио канонске и црквене кривице против православне вере, учења Цркве и црквеног поретка, као и владање које не доликује свештеничком чину и положају. Наведене кривице су санкционисане Свештеним канонима Православне Цркве, Уставом Српске Православне Цркве, Правилима и поступком за црквене судове Српске Православне Цркве и одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, а за неке од њих прописана је казна лишења свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице.

Имајући у виду наводе у оптужници и доказе, као и да је 26. каноном Пето-Шестог Васељенског сабора прописано да „није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи“, Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке предлажем да оптуженом презвитеру др Вукашину Милићевићу, сходно члану 216 став 1 тачка А) алинеја 9 Устава Српске Православне Цркве, због кривицâ које су санкционисане 18, 25. и 39. каноном Светих Апостола, 3. каноном Првог Васељенског сабора, 5. каноном Пето-Шестог Васељенског сабора, 1. каноном Неокесаријског Помесног сабора, 18. каноном Јована Посника, чланом 214 став 1 тачка А) алинеје 1, 2, 4 и 6 Устава Српске Православне Цркве и члановима 8, 9, 10, 12, 15, 17, 23, 24 и 45 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве изрекне црквену казну лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице.

у Београду, Црквеносудски тужилац

25. новембра 2025.г. Архиепископије београдско-карловачке

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

Докази уз оптужницу:

1. ЦС бр. 373 од 21. јула 2025. године

2. ЦС бр. 374 од 21. јула 2025. године

3. Записник са саслушања о. Вукашина Милићевића од 6. јула 2025. године

4. ЦС бр. 454 од 13. августа 2025. године

5. Свештеничка заклетва о. Вукашина Милићевића од 4. августа 2007. године

6. Молба о. Вукашина Милићевића за парохијску службу

7. АЕМ бр. 281 од 30. марта 2020. године

8. Видео запис са трибине на Филозофском факултету у Београду од 20. фебруара 2020. године https://www.youtube.com/watch?v=y45JDPLoLws

9. Видео запис подкаста „Агеласт“ од 22. септембра 2024. године https://www.youtube.com/watch?v=guKeL2QDbuo

10. Видео запис ТВ Нова од 6. децембра 2024. године https://www.youtube.com/watch?v=kcYUxBEt3iA

11. Видео запис ТВ Нова од 22. марта 2025. године https://www.youtube.com/watch?v=0ZF-kVk8pOY

12. Видео запис подкаста „ДЛЗ“ од 23. априла 2025. године https://www.youtube.com/watch?v=JujUXgtbbyY

13. Видео запис подкаста „100 минута буке“ од 24. јула 2025. године https://www.youtube.com/watch?v=0EQnazwhbfM

14. „Ломача за неподобне“, портал Радар, 5. август 2025. године https://radar.nova.rs/drustvo/vukasin-milicevic-blagoje-pantelic-presude/

15. Видео запис ТВ Н1 од 6. августа 2025. године https://n1info.rs/vesti/milicevic-nece-tu-biti-nikakvo-stvarno-sudjenje-sve-je-to-predstava-verovatno-ce-me-iskljuciti-iz-crkve-zbog-mojih-javnih-istupa/

16. Видео запис подкаста „Поп, педер и правник“ – више емисија из 2025. године https://www.youtube.com/watch?v=UMcwH__M_BU

17. Видео запис подкаста „Појачало“ од 31. августа 2025. године https://www.youtube.com/watch?v=927x1nQdQ6Y