У одбрану антицрквеног деловања и хришћанина, као члана народа Божјег, недостојног понашања Благоја Пантелића укључио се Владимир Димитријевић текстом под насловом ”Подршка прогоњеном Благоју Пантелићу, члану народа Божјег”. Димитријевић је у тексту ”вапајно молио” (није написао кога) да се ”у случају Благоја Пантелића, члана лаоса, народа Божијег, поступи у складу са првотним хришћанским човекољубљем, каквом смо се учили кад смо у Цркву улазили”. 

Благоје Пантелић је, на жалост, само још један у низу црквених преступника из реда клира и народа Божијег којег је, на путу духовне пропасти, неуспешно бранио Владимир Димитријевић. Довољно је да подсетимо на сличне Димитријевићеве ”одбране” тадашњег Епископа рашко-призренског Артемија и калуђера који су побегли са Косова и Метохије, па грешног Милоја из Чачка и да не набрајамо даље. Истини за вољу, Димитријевић није бранио оне новинаре и борце против корупције и организованог криминала које је Епископ Григорије својевремено искључио из Цркве! 

На жалост, познато је где су и како, сокољени Димитријевићевим и сличним ”одбранама”, завршили брањеници. Сада је на реду ”одбрана” Благоја Пантелића!

Димитријевић се у тексту искључиво залаже за помиловање Пантелића, али не и свештеника Вукашина Милићевића. Дало би се закључити да је, по Димитријевићу, исправно да Црквени суд свештеника Милићевића лиши свештеничког чина и искључи из црквене заједнице, а да, с друге стране, није, опет по Димитријевићу, исправно да Црквени суд Благоја Пантелића искључи из црквене заједнице!?” Додуше, можда Димитријевић пише сличан километарски текст, попут овог о Пантелићу, и о случају свештеника Вукашина Милићевића, јавног агностика, двоженца и члана политичке партије. Али, док не стигне (и ако не стигне) текст о Милићевићу, Димитријевићев текст о Пантелићу ипак заслужују одређени осврт.

Много тога раздваја тзв. десне (конзервативне) хришћанске позиције Владимира Димитријевића и тзв. леве (неолибералне) хришћанске позиције Благоја Пантелића. Срели су се ономад на блокадама и протестима, а спојио их је неприродни текући политички ангажман кроз, још увек неформалну, али неприродну политичку коалицију – сада у акционом јединству делују Димитријевић са тзв. десне хришћанске и Пантелић са тзв. леве хришћанске позиције! Занемарено је све оно што их раздваја, а истакнуто је и истиче се само ово што их политички спаја. Не треба заборавити да су и Димитријевићева и Пантелићева позиција, једна мање, а друга више или обрнуто, удаљене од центра! 

Није познато да ли је и колико је Димитријевић пратио Пантелићев јавни антицрквени ангажман. По овоме што је написао у ”вапајној молби” могло би се рећи да Димитријевић то није довољно и озбиљно пратио. На пример, Пантелић се јавно залаже да се жене рукополажу за свештенице у Српској Православној Цркви (није се још увек изјаснио у погледу рукополагања епископица), а Димитријевић то не би (надамо се да је још увек тако) могао да сања ни у најкошмарнијем сну! Да ли се сада Димитријевић слаже са тим Пантелићевим јавно саопштеним ставом да жене у Српској Цркви треба да буду рукополагане за свештенице или то, за сада, оставља по страни? 

Да ли је нормално да хришћанин, члан народа Божјег, заговара и тражи жене-свештенице у Српској Цркви и да ли то, после евентуалног помиловања, Пантелић и даље треба да тражи, а да Димитријевић аминује ”одбраном”?  

Пантелић, следећи Дарвинову теорију, сматра да је човек настао од мајмуна, а Димитријевић чврсто стоји (надамо се) на становишту да је Бог створио човека. Да ли се сада Димитријевић слаже са тим Пантелићевим ставом? Нема потребе да се даље наводе примери, јер је и ово довољно.

Димитријевић је у тексту изнео читав низ примера у вези са изопштавањем лаика из Цркве. Могло би се казати да постоји још више примера које Димитријевић није изнео, а који сведоче супротан став од става за који се залаже Димитријевић. И зато то не сматрамо посебно важним, јер је у различитим периодима историје Цркве било и оваквих и онаквих ставова и праксе по многим важним питањима – у зависности од конкретних (не)прилика и околности?

Димитријевић подмеће када каже да се ”Пантелићу суди за увреду јерархије – у ствари, за критике на рачун, по његовом мишљењу сервилног, понашања извесних јерараха према режиму Александра Вучића”. Уопште није важно шта, како наводи Димитријевић, Пантелић сматра у погледу става и одлука ”врха СПЦ” о студентима, протестима, блокадама, изборима, митинзима итд. 

Професор српске књижевности и човек који се бави српским језиком, а Димитријевић то заиста јесте, ипак треба да зна да се под критички израз или критику, како је наопако једнократно крштава Димитријевић, никако не могу подвести следећи изрази из богатог опуса вулгарности и псовачког речника Благоја Пантелића: „патријарх картела“, „психотичне сплачине“, „тупаве будале“, „неспособни ботови“, „удбашка жгадија“, „психотични лажовчићи“, „најбеднији ботови“, „моралне наказе“, „интелектуалне олупине“, „морални патуљци“, „ботовске лешине“, „наказни бескичмењаци“, „морони“, „мишеви“, „тешки медиокритет“, „смрад ботовски“, „пекинезер са вишком женских хормона“, „наказа“, „верни пас“, „духовна наказа“, „бот у мантији“, „интелектуални патуљак“, „малоумни“ итд. Изјавио је да ”мало то” чиме је ”частио” Патријарха српског, архијереје и свештенике, јер ”заслужују много горе”. 

Пантелић је Патријаршију српску приказивао као коцкарницу, прописани црквено-судски поступак као кафкијански, а Црквени суд као папску инквизицију. Свештеницима деценијама убијане и распињане Цркве је претио јахањем, а после више месеци је написао да се шалио? 

Слаже ли се Димитријевић, баш када је тражио помиловање, са Пантелићевим речима пред Комисијом Црквеног суда: „Мислим да је моје владање и поступање било у складу с Јеванђељем и Предањем Цркве”? Слаже ли се Димитријевић са овим ”критикама” које је написао и изрекао Благоје Пантелић? 

На жалост, Димитријевић у оптужници није прочитао да је Благоје Пантелић ”са поносом” потврдио да је аутор ових срамних објава и изјава против Светог Архијерејског Сабора, Светог Архијерејског Синода, Патријарха српског, епископа и клирика Српске Цркве. 

Тешко се Епископ Атанасије и Митрополит Амфилохије могу назвати узорима Благоја Пантелића, али то не обавезује Владимира Димитријевића да пише то што пише. Одговорност епископа и одговорност верника није иста. Надлежност епископа и надлежност верника није иста. Права епископа и права верника нису иста. Обавезе епископа и обавезе верника нису исте. Што приличи Атанасију и Амфилохију, ваљда ћемо се сложити, не приличи Благоју Пантелићу! За све у Цркви, па и за критику, постоји пут и начин, али не овај који обилато и упорно практикује Благоје Пантелић, а брани Владимир Димитријевић. 

Димитријевић је у ”одбрану” Благоја Пантелића пред Црквеним судом укључио и вештачку интелигенцију!?! Ако је то ”одбрана” и ако су то ”аргументи одбране” онда Пантелићу нема спаса. Није Пантелић први лаик коме се суди пред Црквеним судом. И до сад су ти поступци вођени без вештачке интелигенције, па ће и сада! 

Узгред, помиловање је могуће искључиво после правноснажне судске пресуде. Позив је преурањен. Димитријевић још увек, са или без вештачке интелигенције, има времена да Пантелића, кад већ то не чине они који су га у све ово и гурнули, позове на покајање! 

Димитријевићев текст би имао смисла и можда би имао добар резултат да је Пантелића прво позвао на покајање, а онда оне који имају власт да суде и пресуђују у Цркви да дају помиловање. Да је уследило Пантелићево покајање уследила би и икономијска милост.

А, покајање је, како је говорио Владика Атанасије (који је својевремено као администратор Епархије жичке 2002. године привремено одлучивао Владимира Димитријевића од Светог причешћа, о чему врло често говори један свештеник из Епархије жичке), најлепши цвет људског поштења! 

Помолимо се сви, а прво Владимир Димитријевић, да Господ помогне Благоју Пантелићу да се покаје, да затражи опроштај, да се преуми и да се  поправи! Да је било Пантелићевог искреног, хришћанског покајања не би било потребе за Димитријевићевим текстом!

У.С