У Божанској Литургији Светог Јована Златоустог, у самом средишту евхаристијског приноса, Црква исповеда Бога као: „неизрецивог (ἀνέκφραστος), незамисливог (ἀπερινόητος), невидљивог (ἀόρατος) и непојмљивог (ἀκατάληπτος).“

Ова апофатичка формулација, на коју се у једном делу свог одговора на оптужницу Вукашин Милићевић имплицитно позива, (teologija.net) не представља философску резерву нити епистемолошку скепсу, већ је догматска исповест Цркве, утемељена у откривењу и опиту. Апофатизам у православном богословљу никада не значи агностицизам, већ управо супротно: он означава надумно, али стварно и лично познање Бога, које превазилази појмове, али не укида истину откривења.

У том светлу, Милићевићева изјава да му је „интелектуална позиција агностичка, а егзистенцијална хришћанска“, изнета у  одговору на Оптужницу, уноси дубоку унутрашњу напетост у саму структуру његовог личног поимања православног богословља. Јер у православном предању не постоји расцеп између интелекта и егзистенције, нити између вере и познања. Како сведочи Свети Григорије Палама, вера није ирационални скок у непознато, већ познање које превазилази разум, али му не противречи.

Апофатичке одреднице из Свете Литургије, које Милићевић арбитрарно цитира, не служе да оправдају немогућност познања Бога, него да сачувају истину да је Бог: – појмљив у енергијама, – непојмљив у суштини, – познат у заједници, – необухватив у појмовима.

Када се, међутим, у Милићевићевом “философско-богословском” образложењу апофатичка терминологија литургијског текста користи као реторичко покриће за, по његовом јавном признању,  агностички став — у коме се Бог фактички своди на егзистенцијални симбол или субјективни хоризонт смисла — тада долази до десакрализације самог литургијског језика. Апофатизам бива испражњен од свог догматског садржаја и претворен у методолошку резерву, страну предању Светих Отаца, чему се изричито противи целокупно мистагогијско богословље Једне, Свете, Саборне,Апостолске и Нераздељиве Цркве.

Такво исповедање, које Милићевић имплицитно заступа, не само да не одговара духу Светог Јована Златоустог, него му је суштински супротно и опречно догматском духу ортофрониме. За Златоустог, као и за целокупно светоотачко предање, неведене речи из Свете Литургије нису поетски израз људске религиозне немоћи, већ стварни улазак у тајну Царства Божијег, где се Бог, иако „неизрецив“, ипак даје, познаје и прима.

Стога, раздвајање „агностичке интелектуалне позиције“ од „хришћанске егзистенције“, како га формулише Вукашин Милићевић, није неутрална теоријска поставка, већ представља антиномично нарушавање православне синтезе вере и знања, у којој је истина увек и доживљена и исповедана. У православљу се не може литургијски исповедати Бог као реално присутан, а да се истовремено интелектуално задржава у статусу непознатог.

У том смислу, проблем није у апофатичком језику Свете Литургије, особито у наведеним доксолошким речима светог Јована Златоустог које су по својој природи светотајински и догматски прецизне, него у његовој какодоксној  редукцији какву налазимо у Милићевићевом приступу и инструментализованом извитоперењу који га лишавају онтолошке и сотириолошке пуноће. 

Апофатичка реч Цркве није језик колебања нити говора који исходи из сумње или епистемолошке немоћи, него језик смирења ума пред надумном Истином, која се не конструише мишљењем и философирањем, већ се дарује у откривењу и заједници. Она не произлази из недостатка познања, него из његовог преизобиља: из опита сусрета са Богом који је по суштини непојмљив, а по енергијама присутан и делатан.

Стога, апофатичка исповест не означава одсуство Бога из људског хоризонта, већ управо Његово живо присуство, које превазилази сваки појам, сваку представу и сваку дефиницију. 

Зато апофатичка реч Цркве не сведочи о границама Истине, већ о границама појма; не о тами незнања, већ о нествореној Светлости која свештенотајински словесно-заслепљује ум управо зато што просвећује целокупно биће.

Апофатичка реч Цркве није израз сумње, већ смирења пред Истином која се дарује — не у пркост томе што је непојмљива, него управо зато што је Жива и зато што се суочава са Тајном која надраста појмљивост и (из)говор; она не негира познање, већ га очишћује од идолопоклоничке самоуверености гордог ума, заблуда и претенциозности.

протојереј ставрофор Мирољуб Срб. Ружић