Аутор: Божидар Васиљевић теолог, есејиста и филозоф.

Марина Јовићевић је пре пар година у Националном интересу објавила рад: „Сатира или говор мржње – пример карикатура Предрага Кораксића Corax-a посвећених Српској православној цркви“. Кад сам својевремено читао рад сматрао сам да се бави субкултурним. Међутим, „Шарли ебдо“ ме увек изнова демантовао покушајем да се завитлава са верским осећањима муслиманȃ, попут Коракса са нашим, па је цео свет бомбастично и брзо чуо за њих. Колико год је садржина субкултурна, реакција на акцију је увек реална. Можда је посреди свест о актуелном но А. Бадју пише књигу о терористичком нападу у Паризу али се не може рећи да фабула није део ширег идеолошког процеса. Дакле, истовремено универзални и партикуларни примери имају спону, као што су интегративни или дисолутивни. Са друге стране, како природа овог феномена није једнослојна вешто се замењује сатиром. Међутим, читамо да енциклопедија Британика сатиру дефинише као „уметничку форму, углавном књижевну и драмску, у којој се општељудски или индивидуални пороци, глупости, злоупотребе или недостаци осуђују исмевањем, подсмехом, бурлеском, иронијом, пародијом,карикатуром или другим методама, понекад с намером да се подстакне друштвена реформа.“ Глупости у бурлескама и карикатурама као комичној књижевној или журналистичкој форми нису од јуче. Мудрости и таленту Бранислава Нушића или Валт Дизнија се дивимо и данас. Жозефина де Боарне је као будућа царица користила у приватним препискама елементе манипулативне бурлеске у завођењу европског императора. Хумореске као кратке новеле или приче су особито биле на значају у тешким историјским периодима, што их тематски донекле уобличава али жанровски не ограничава само на тај један период. Развојем технике изображавања и изражавања расли су облици и могућности екстерних и популарних презентација свега побројаног, па и глупости. Ко одлучује шта је глупост стоји наспрам питања ко одлучује шта је морал. Под премисом да нема ниједног епистемичког оквира одговорности за слободу карикатурално јавног, а да су границе земаља само демаркације национа које „умјетност“ надилази, шта нас спречава да сликамо крвавог патријарха на насловници. Неко је понављао упорно да „Бог има смисла за хумор“, па тако у балканском фолклору се јављају уназад деценијама неке исте мелодије различитих текстова песама зараћених и непријатељских страна. Нису само песме сличне у једномвремену, него и карикатуре. Тако ова патријарха Порфирија на једној хрватској насловници је још један perpetuum. Деведесетих година патријарха Павла је, у паузи напада због рата у Босни и Херцеговини, једна новина сликала као карикатуру са митраљезом и реденицима, сатом на руци и другим облицима глупости. Када му је прелиставајући штампу секретар показао карикатуру, кратко је одговорио: „Бог га видео, ја ни немам такав сат.“ Бесмислено је говорити да је већина карикатуриста по себи подобра ходајућа карикатура али свако у неком периоду то постане. У одмаклим годинама не могу да кажу да су лутка са насловне стране. Елем, знао сам да ме чека несана ноћ када сам млађан читао Кафкину Метаморфозу, као класично дело фантастичне новеле апсурда. Он ту савршено показује како човек може бити очудовиштен. Специјално ово исмевање поглавара Српске Цркве, класично речено, показује нам синтезу онога што Брехт види као лирско и епско, са малом разликом што овде сликовита лирика постаде епска глупост. Жозефина је интимно лично претворила у грандиозно историјско. Овде, заправо, патријарха бурлеском директно лансирају у орбиту грандиозно историјског. Силе које нас могу трансформисати далеко су ван нашег домашаја али оне су такође на крају баналне. Кафка нас опомиње да у времену у коме владају паралелни универзуми, терор се уобичајено јавља сакривен на отвореном и (не)деструктиван.