И неки од фарисеја из народа рекоше му: Учитељу, забрани ученицима својим. И одговарајући рече им: Кажем вам, ако они ућуте, камење ће повикати (Лк 19, 37-40). О, Господе… разарање и насиље су пред очима мојим. Ено, и насиље и неслога се дижу. Зато Закон губи снагу, зато правди никада нема места. Злотвор опкољава праведника и зато има места за правду искварену. Камен ће из зида викати, сведочиће греда из крова (Авакум 1, 1-4; 2, 11).

Гле дом Божији опустје, заћута богогласна труба и богоглагољиво свирало. „Опет су трговци испред храма, много зле крви је међу нама“. Егзистенцијална анихилација која опустошује напредује повлачећи се као вода пред цунами. Свети Теодор Студит учи да се даска глачала трењем једна о другу. Тако би „наносећи бол једна другој“ истовремено једна другу глачале и чиниле бољом и лепшом. Слично је на плану међуљудских односа само болније. Ту бол никад нису осетили и плаше је се само млитавци и млакоње! У Матејевом и Лукином извештају срећемо Исуса који наређује неплодној смокви да се сасуши, проклевши је да до века не рађа. Упутио је Господ на овом примеру смокве своје упозорење млитавцима: „Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква.“ (Мт 21, 19). Није Господ само проклео смокву, проклео је оне који су попут ње-млитавце. Свети Јован Богослов, апостол Љубави најпрецизније сведочи у Октривењу речи визије о млитавцима: „Знам дела твоја да ниси ни студен (ψυχρός) ни врућ (ζεστός). О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак (χλιαρός), и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.“ (Откривење 3, 15-17).

Античестице, млитавци, асбестозирани микроби невидљиво нагризајући убијају подмукло и кобно здрав крвоток организма. Човек се рађањем већ биолошки спрема за смрт. Кисеоник који се везује у крвоток истовремено оживљава и умртвљује тело које постепено стари. Античестице, азбестни млитавци попут отровног гаса чине да се човек латентно убије и угуши. Такве Господ проклиње, на изненађење самих апостола али се такав пример јавља и на другом месту. Његов праведни гнев у храму трговцима, сецикесама, интригашима и месарима душȃ показује место говорећи: „Није ли писано: Дом мој назваће се дом молитве свима народима? А ви га правите пећином разбојника (σπήλαιον λῃστρῶν).“ Разбојничке пећине су стара појава, постоје и у време праоца Давида на тлу Палестине. Поред пећина уточишта, пећина ловачких, пећине разбојника су криле људске и зверске немани које су притајено вребале смрћу. Као што ваздушни респираторни отрови убијају невидљиво, злокобно тако и људске, зверске појаве егзистирају, уместо у својим јазбинама и пећинама разбојничким, то своје природно окружење заменише домом Божијим. Такви су били и остали претња народима, зато их Господ проклиње. Он је знао да су они највећа, подмукла претња народима. Док се Ана молила за потомство и ридала сузе да јој Господ подари сина, пророка Самуила, првосвештеник Илије и народ је оптужише: „Колико ћеш још бити пијана? Окани се вина! Ана му одговори: Не, мој господару. Ја сам жена ојађене душе. Нисам пила ни вина ни жестока пића, већ изливам своју душу пред Господом. Не сматрај своју слушкињу неваљалом женом, јер сам све до сад говорила од велике тегобе и јада. Илије одврати: Иди у миру. Нека ти Бог Израиљев да оно што си тражила од њега. А она рече: Само да твоја службеница стекне твоју наклоност. Тада је жена отишла својим путем, па је јела, а лице јој више није било тужно“ (1 Самуилова 1, 14-18). 

Свети Порфирије Кавсокаливит нам саветује да се молимо смирено, као Ана, мицањем усана без гласних речи, уз дубокоумне и упорне молитве. Само замислимо једног невољника, молитвеника уз све трудове, подвиге, искушења и страдања, у сред дома Божијег окружен разбојничком камарилом и канонадом која га оптужује и прети? Сраман призор на који Господ радикално одговара превртањем столова и избацивањем напоље, а на другом месту каже: „Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом дворишту? Не приносите више жртве залудне; на кâд ваш гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Затим дођите да расправљамо… (Исаија 1, 15-18). 

Међутим, када дође час у коме Син Бога живога преврне столове савета безбожникȃ, у том часу нема милости. Тада они прибегавају последњој пракси унапред осуђеној на смрт коју срећемо у Писму. То су примери Јоила и Авије (1Сам 8,2), Офнија и Финеса (1Сам 2,14), људи од казана, улизице, који забадају у котао и једу од Светиње али не дају другима да једу. Такве је Господ Сила и Цар Славе проклео, одсекао, одбацио да немају удела са Њим, попут Ананије и Сафире (Дела 5,5). Авај, „како ли се слаже Христос са Велијаром или како се удара црква Божија с идолима? Јер сте ви црква Бога живога, као што рече Бог…“ (Коринћанима 2,15). 

Не треба бити кокош да би се знало како изгледа и којег је укуса здраво јаје. У кући ми је једном приликом из зидова попуштала вода, па су се испунили влагом. На броду, по сведочењу једног грофа који је младост провео у морнарици, не сме да цури нигде ни најмање јер би цео брод потонуо. Не мора се, дакле, бити нужно водоинсталатер да приметимо где цури и где је проблем. Црква се пореди са лађом и бродом спасења. Спаситељ је неретко проводио време у баркама. Са бродова, кажу, кад наступи потоп прво испливају и беже пацови-млитавци и то је тачно. Уколико желимо да Господ и нас не уврсти са њима и не проклињући одсече; оне који Га исповедамо и бранимо, постоје начини и  методе да уместо гушења, интрига и немара сачувамо нуклеус уредног и здравог бића и етоса хришћанског. У сарадњи са Премудрошћу Божијом, уместо са Велијаром и његовим слуганерима-млитавцима.