У четрдесети дан поста дошли смо подвигом до краја, да се поклонимо Исусу који се рађа у Витлејему (дому хљеба). Хљеб живи, Хљеб Живота и Бог Спаситељ, предвјечно од Оца без мајке и у времену од Мајке без оца, наднесазнајно рођени, Сведржилац свега видљивог и невидљивог, рађа се у витлејемској пећини. Анђели божији поју Кнезу мира: „Слава на висини Богу и на земљи мир; међу људима добра воља.“ Благоволение – добра воља јесте иницијатива Бога као и само дјело спасења рода људског. Независно од тога да ли желимо или не желимо спасење, као што нисмо бирали да ли желимо или не желимо да се родимо. Бог својим доласком и оваплоћењем ипак не нарушава нашу слободу, рађајући се непримјетно ван града у пећини. Међутим, анђели својом пјесмом нама благовијесте да је слава Богу онда ако је на земљи мир и међу људима добра воља. Нажалост, иако Бог показује толику своју добру вољу, љубав и милост својим доласком, својим узимањем на себе тијелаљудског и уништење смрти, гријеха и ђавола, Син Човјечији никада није био тужнији: „Јер су површно лијечили рану Кћери мога народа говорећи: ‘Мир, мир’, када мира нема.“ (Јеремија 8,11). Нико од људи нè би кадар да спасе род људски, па и сам извештај о доласку Месије обилује властодршцима. Мудраци, цареви и звјездезналци од Истока су изучавали небеско тијело и дошли до Тијела Христовог. Пастири су за хљеб насушни стицали себи благо стоком по пећинама витлејемским и нашли Јагње Божије. И једни и други, прости и мудри, Јудеји и незнабошци поклонише се Спасу и Месији потребујући обожење и избављење. „Ово је од Господа, и дивно је у очима нашим.“ (Псалам 118, 23).
Запитајмо се дубоко ко је од нас у дјелима сусрео Месију и Господа, било мудрих или простих, вјерних или сумњичавих? “…Ко се онда може спасти?” (Матеј 19, 25). Сви данас узвикујемо, не само пароле мира, ЛЕВОруције, него понајвише ЉУБАВИ, а (љубави) ниоткуда! Потребно је уклонити се ода зла и чинити добро; тражити мир и ићи за њим (Псалам 34, 15). Од својих дарова принијеше свједоци Божића своје дарове у витлејемској пећини Богомладенцу и Емануилу (С нама је Бог). Шта ми приносимо данас од душе своје, срца и свег бића? Каква је пећина бића личности свакога од нас? Ако је Богомладенац и Емануил ту (С нами Бог) ко је био до тада, а већма прикладније питање: Ко је са родом људским сад? ЈЕ ЛИ БОГ?! (Или неки други). Када дочекујемо драгог госта ми се спремимо за сусрет. „О, кад би ви бар уста опрали!“, вапи српски златоуст.
У житију Светог Антонија Св. Јован Златоусти проналази тајну Ријечи, да је Други (брат) сапутник црнорисцу у општежићу, а анахорети, обавезном да учествује бар једампут годишње у Заједници Тијела и Крви, књижица. Оваплоћени Логос је нама својим Рождеством омогућио и да најудаљенији пустињак буде честица Његовог Тијела (Цркве) живећи Еванђеље. Историјски ход у Оваплоћењу Бога Логоса постао је једно са свештеним, литургијским и еванђелским входом. Историја има своје памћење и свој пут, па ће рећи да се Господ родио нулте године, четврте прије ње, седме, шесте и редом. Данас славимо Божић онако како је литургијска заједница Тијела, хитајући одушевљено и еуфорично Есхатону упамтила Оваплоћеним Богом Логосом освећену људску историју.
Да дјело спасења у поретку стварности траје и да је наше сјећање из вјечности говоре нам литургијске старе анафоре. Међутим, са друге стране опомиње нас и свакодневна изобличеност и исторична обесвећеност. Некада платонистичко и оригенистичко схватање историјског и есхатолошког Господа Исуса, овде и сада, неодвојиво са академијском фразеологијом, налази своју котву у савременом патетичко-психолошком и неопатропасхитичком посматрању Цркве, као политиканско-индустријске, Оцеубивствене бродице утопљења. Памћење људско, историјско је веома кратко и непостојано. Да нема Цркве Христове, не би било Божића и обрнуто. Многима то није јасно. Када је Свети Јустин Нови у пустињи узвикивао: „Не верујем у бога који није био у телу, како може знати како је мени“, он је знао да није у питању само уско поимање тела (меса) него Цркве Христове. У времену потпуног антицрквеног, антихристовог, демонског антихуманизма новојустиновска максима би гласила: „Не верујем човеку који мрзи Цркву Христову.“ Зашто?! Не само јер се Црквом сјећамо и памтимо већми увијек и изнова Црквом живимо и саучествујемо у Божићу – Тајни надумног, реалног и стварног доласка Бога у свијет. Са Христом Богомладенцом се одушевљавамо, радујемо, спасавамо, целивамо Га и органски се вежемо Духом Светим у Цркви Његовој. Какав је Божић и гдје је то данас рођен Господ (у ратоборном времену „револуција за мир, љубав, слободу и правду“) ако тврдимо и мислимо да није у Цркви и ако ми нисмо, не било гдје, већ Духом Светим сједињени у једно Тијело и нисмо Црква?
Господу није потребно спасење, нама је; није му било потребно очовјечење, нама је; није му потребно Крштење, нама је; није му потребна Тајна Вечера – Дарови и Литургија, нама је! Господ није тражио да му служе него је дошао да служи, служи својој Невјести – Цркви. Служимо ли ми Тијелу Христовом, одвећ градећи се мудрима или другим господарима? Свијет и род људски се саобразио Христу у Цркви, а не обрнуто. Христово саображавање свијету рођењем, изгнањем дјело је спасења, сједињено са дјелом стварања свијета, једног смисла – пакибитија спасења, новог (о)ствар(ив)ања човјека по лику и по икони Христовој, а не по сјени и огледалу овог свијета. „Христос се рађа славите, Христос са небеса изађите му у сретање… пјевај Господу сва земљо!“ Гдје то може да му поје земља, гдје да сретне Спаситеља свијета, сада и увијек кад нам је потребан? Очовјеченог смо нечовјечно одбацили, другим ријечима, поступцима својим најавили смо и извршили унапријед његово распињање. Као што је на путу за Мисир (по свједочењу Арапског еванђеља из 6 вијека) срео и наговјестио првог становника Раја и разбојника са десне стране (Дисмаса), који спријечи разбојнички напад на Свету обитељ, тако је знао и за своје Распеће и смисао Благовијести и Рађања – Васкрсење и Вазнесење људске природе са десне стране Бога и Оца.
Генерације људи и хришћана, доказано ослабљене не само по науци овог свијета која то необориво доказује, него по духовним мјерилима Еванђеља, сваки дан дрско и легионарски подсећају Христа: „Пожури са тим што чиниш, распећемо те!“, сами себе бесповратно, апокоптично одгурујући од Христа у неповратни амбис. Лијек бесмртности – Свето Причешће Господ је дао за спасење, исцјељење и предупређење последица свега онога због чега се Христос роди и што икономијом спасења побиједи. Свете тајне Цркве јесу ризница тих вјечних, небеских, бесмртних лијекова. Гријех и смрт јесу историјске реалности али не без Христодарних, Богодарних, Божићних дарова и тајне спасења која прекида последице.
Средњевјековни наивни сликар 16. вијека фламанског правца на иконама и олтарима изнад колијевке малог Исуса и Богородице није случајно изображавао Крст и Распеће. Ирод није био глуп, неупућен или слаб али није био уз Бога. Мелхиора, Гаспара и Валтазара, цареве и праведне људе, Бог је упозорио који је прави пут којим треба да иду ка Христу. Витлејемски младенци нису били мање важни Богу који се родио. Међутим, безумље, властољубље и зловоља супротна Божијем благовољењу је од ходочасника Богодјетету, начинила богоборца и дјетеубицу. Доцније ће апостола исти правац, супротан мудрацима, учинити издајником и самоубицом. Дакле, огроман дијапазон којим можемо корачати, а погрешан пут може по нас да буде фаталан. Зато да би минулибожићни подвиг и сви будући имали смисла, да би дочекали Бога који се родио од Пречисте Дјеве Богородице достојно, те да би досегли привремени и вјечни смисао и циљ, пут ка Христу треба бити њиме одмерен. Једина мјера јесте пуноћа Христова. „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроза ме.“ (Јован 14, 6)
МИР БОЖИЈИ –
ХРИСТОС СЕ РОДИ –
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ
ђакон Божидар Васиљевић