Александра је рођена касно увече 3. августа 1995. године и једна је од последњих беба које су рођене у породилишту у Книну.
Сећања на дан свог рођења испричала јој је мајка а остала сећања, допуњава причама родбине и повратком у Книн.

Моја мајка је провела свега четири сата у болници и након тога је већ морала да крене. Прво су се спустили у подрум болнице пошто су около падале бомбе. Као и сви остали болесници. Пристизали су и други рањеници са фронта и моја мајка прича да су практично, прескакали рањенике по ходницима болнице. Дошао је један аутобус који није имао стакла. Тај аутобус био је резервисан за запослене у болници. Моја мајка је успела некако да уђе у тај аутобус са још неколико породица и кренула је у колону. То је било свега неколико сати после порођаја.

На себи је имала болничку пиџаму, још увек крваву од порођаја, а ја сам била увијена у неку пелену из породилишта. Села је у аутобус за који није знала где иде, само је знала да иде у Босну. У том путу највише памти жеђ. То је август, велика врућина а она није имала воде ни хране. Људи који виде породиљу давали су хлеб, сендвич, шта су имали.

За мог оца није знала где је. Он је био негде на ратишту. Кренуо је пешке ка Бањалуци. Занимљива ствар је да су ми ту причу причали када сам била мала и мени је то била прича која има след догађаја. Међутим, како сам расла и сазревала схватала сам да у тој причи има много више детаља, емоција и да они не знају колико је време прошло од једног до другог догађаја. Тата ми је причао да је, док је пешачио ка Бањалуци, сео да одмори и заспао. Каже да не зна да ли је спавао два сата или два дана.

Да ли си се икад вратила у Книн, на кућни праг?

Јесам. Имала сам само 7 година. Тада, нисам најбоље разумела ситуацију. Сећам се да ми је мама показала на кућу и рекла да је то била наша кућа. Показала ми је једну просторију коју су спремали да буде моја соба када се родим. Али није ми било јасно, јер та кућа је била запаљена, са сивим зидовима, имала је неке графите ишаране по ходнику, ишчупане су биле плочице, није било намештаја, разбацано је било ђубре. И оно што је мени са седам година било интересантно, а тек касније сам схватила шта је то, један зид куће је био у тачкицама, кружићима, туфницама. А заправо је неко пуцао из аутоматског оружја по кући, ради некакве забаве, ваљда.

Да ли ту кућу у Книну осећаш као своју? Где се осећаш као свој на своме?

Нигде не осећам „своје“. Ја сам свесна да је то моје, ја знам да је Книн мој родни град, цео живот живим у Србији, у свим местима где сам живела, све су то моје куће. Али ништа није у потпуности моје а опет и све јесте моје на неки начин. Некада ме је то мучило, али сада не. Сада на то гледам као да имам више кућа. Тако да, Београд је мој, Лајковац је мој, Лазаревац је мој, Книн је мој…све је моје…

Извор: facebook.com