Фјодор Достојевски ухапшен је у априлу 1849. заједно са бројним другим члановима Круга Петрашевског, тајног друштва интелектуалаца који су се редовно окупљали и дискутовали о књижевним делима која је цар Русије Николај забрани. Неколико месеци касније, крајем 1849. године, писцу је прочитана смртна казна.

Достојевски је оптужен да је читао на састанцима групе писмо „пуно увредљивих израза на рачун религије и државе и тиме починио злочин ширећи штетне идеје против религије и распиривао мржњу према владајућој класи“. Утамничен је у Петропавловској тврђави у ћелији бр. 9. Чекао је смртну казну и о томе писао:

– Оптужен сам да сам говорио о политици, о Западу, о цензури. Али, зар сви људи не размишљају о томе? Зашто сам се образовао? Зашто је кроз студирање буђена у мени жеља за знањем ако немам право да изразим своја лична уверења, ако немам право да се супротставим другом мишљењу зато што оно потиче од ауторитета?

Смртна казна је гласила:

„Инжењерски поручник Фјодор Михајлович Достојевски, стар 28 година због учешћа у злочиначким плановима и покушајима ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији осуђује се на смрт стрељањем“.

Како се спасио?

На губилишту Фјодор Михаилович био је шести по реду.

– Све моје наде срушене су и ја сам очекивао да за пет минута будем стрељан… Скинули су све са нас и умотали нас у покрове и тако су нас држали скоро двадесет минута на хладноћи од минус 22 степена… Не сећам се да сам осећао хладноћу.

Изненада, док се Достојевски опраштао са осуђеником који је стајао до њега, пришли су оној тројици одређеним да буду први стрељани и скинули им повез са очију и прочитали им да их је „Њихово Височанство помиловало“. Уствари, осуда на смрт стрељањем била је само замка. Требала је да заплаши осуђене и одврати их од мишљења и разговора против власти. Његово Височанство, с друге стране, би пред народом показало „великодушност и толерантност“. Двојица осуђеника из те групе касније су полудела. Сви су отпремљени у Сибир на дугогодишње казне, са обавезним ланцима од по пет килограма на нози. Достојевски је тада у свом дневнику записао:

– Ко каже да је људска природа у стању да то поднесе? Ко може томе да се руга? Човек који је осуђен на смрт, па ослобођен , измучен у ишчекивању смрти, такав човек може да прича. О тој муци и ужасу говорио је и Христ. Не, са људима не треба тако поступати!