Пратио сам ових дана Другу међународну научну конференцију „Литургијска теологија и монашка пракса“, одржану у манастиру Манасији. Пратио сам и извештавање о њој. А онда сам, са све већом неверицом, пратио како је један македонски портал од обичне редакцијске грешке покушао да произведе међуцрквени случај.

Реч је о порталу Religija.mk.

Тешко је, после три текста објављена у кратком размаку, све то назвати обичним новинарским интересовањем. Много више личи на школски пример како се прави афера када афере нема, а потом како се сопственој афери приписује значај који она у стварности нема.

Почнимо од чињеница.

У извештају на званичној интернет страници Српске Православне Цркве погрешно је наведено име Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Уместо да најпре провери да ли је реч о редакцијској грешци — што би ваљда био први посао новинара — Religija.mk је одмах објавио драматичну тврдњу: „СПЦ ја преименува МПЦ-ОА во ПОА-МПЦ“.

Обратите пажњу на глагол: преименовала.

Ни „погрешно навела“, ни „употребила необичну формулацију“, ни „поставља се питање да ли је реч о грешци“.

Не.

СПЦ је, каже портал, „преименовала“ једну помесну Цркву.

То звучи крупно. Готово историјски.

Само што се ништа од тога није догодило.

Није донета никаква одлука Светог Архијерејског Сабора. Није постојала одлука Синода. Нема саборског саопштења, нема томоса, нема службеног акта, нема дипломатске или међуцрквене преписке у којој је уведено ново име.

Постоји једна вест на интернет страници.

И у њој — грешка.

Али за производњу сензације то је, изгледа, било сасвим довољно.

Уследила је исправка текста. И ту ствар постаје готово комична.

Приликом редакцијске исправке кратко се појавила формулација „Православна Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија“.

За сваког ко је икада исправљао текст на рачунару, ова чудна конструкција је скоро карикатурално јасан траг редакцијске интервенције: део претходне формулације остао је приликом замене текста.

А шта у томе види Religija.mk?

Нову мистерију.

Можда, питају се, СПЦ „поново уводи нову формулацију“.

Заиста?

Треба ли озбиљно веровати да је неко у Српској Православној Цркви осмислио нову еклисиолошку или дипломатску формулу која гласи: „Православна Македонска Православна Црква“?

Ако је тако, онда је потребна прилична количина воље да се не види оно што је пред очима.

Јер управо та друга, језички бесмислена верзија руши читаву првобитну конструкцију портала. Она показује да се текст редакцијски поправљао. Ништа више.

Али када вам је потребна афера, чак и доказ да афере нема постаје нови материјал за аферу.

Затим долази можда и најзабавнији део читаве приче.

Religija.mk почиње да пише о самом себи.

„По текстот на Religija.mk…“

„По пишувањето и реакцијата на Religija.mk…“

„Откако Religija.mk во два наврати укажа…“

И тако један медиј, који нема никакву институционалну улогу у односима двеју Цркава, одједном сам себе поставља готово у положај коректора Српске Православне Цркве.

Овде долазимо до занимљивог феномена медијске самоважности.

Није спорно право једног портала да критикује СПЦ. Нека је критикује колико год хоће. Није спорно ни право да поставља питања о називу МПЦ-ОА. Ако постоји стварни проблем, треба о њему писати.

Али једно је критиковати моћну институцију, а нешто сасвим друго у сопственом огледалу видети много већег играча него што јеси.

Religija.mk није Синод. Није црквена институција. Није учесник званичног дијалога двеју Цркава. Није орган који утврђује њихове међусобне односе. То је један портал, медијски посматрач са стране.

И неко ће с правом питати: ако је тако, зашто му уопште посвећивати пажњу?

Зато што безначајност извора не значи безазленост последице. Мали медиј може да произведе велику буку, нарочито ако изабере осетљиву тему и довољно упорно понавља исту конструкцију. Управо зато понекад вреди показати како је та конструкција направљена — не да би се порталу придао значај који нема, него да му се не би дозволило да сам себи тај значај произведе.

А управо то Religija.mk овде покушава.

Најпре од једне редакцијске грешке прави црквено-политички случај. Затим сваку исправку претвара у нови доказ. А онда и сопствено писање проглашава узроком туђих поступака.

Тако један маргиналан медиј, бар у сопственој верзији догађаја, одједном постаје фактор који коригује Српску Православну Цркву.

Као да се у Патријаршији у Београду са стрепњом ишчекује шта ће написати Religija.mk.

Као да редактори сајта СПЦ чекају инструкције из Скопља.

Као да су се институционални механизми једне помесне Православне Цркве покренули зато што је један портал објавио текст.

За такву узрочну везу, наравно, није понуђен никакав доказ.

Постоји само редослед догађаја: они су нешто написали, а текст је потом исправљен.

Из тога су сами себи доделили улогу узрока.

То је стара логичка грешка: после овога, дакле због овога.

А можда је ствар много прозаичнија: неко је видео грешку и исправио је.

Такве ствари се, замислите, на интернет страницама догађају сваког дана.

Зато је помало гротескно када себи приписују моћ да својим текстовима мењају званичну комуникацију Српске Православне Цркве, а затим своју наводну победу свечано објављују насловом: „Од трет обид: СПЦ конечно го погоди името на МПЦ-ОА“.

„Коначно погодила.“

То више није информисање. То је подсмех.

А подсмех је посебно неукусан када је усмерен на исправљање грешке.

Новинарство које заиста жели тачност радује се када се нетачност исправи. Не прави од исправке други, па трећи наставак серијала, јер му је потребно да прича што дуже траје.

Овде се, међутим, догодило нешто друго: грешка је постала ресурс.

Први текст је од ње направио намеру.

Други је од исправке направио нову сумњу.

Трећи је од коначне исправке направио сопствени тријумф.

То је готово савршена мала фабрика медијског догађаја.

Најциничније је што је исти Religija.mk објавио и сасвим нормалан извештај са конференције у Манасији. Из тог текста читалац може да види шта се тамо стварно догађало: међународни научни скуп, учешће богослова и црквених представника из региона, разговор о монаштву, литургији, духовном и културном наслеђу.

Дакле, сам портал је имао пред собом стварни догађај.

Али стварни догађај, изгледа, није био довољно узбудљив.

Било је потребно произвести други.

Овај пут са „преименовањем“, „реакцијом“, „другим покушајем“ и на крају слављеничким „трећим покушајем“.

Наравно, свако ко дуже прати македонску црквену сцену зна да овакве медијске осетљивости не настају у вакууму.

И овде се прилично добро види одакле ветар дува.

Не треба бити нарочито упућен да би се приметило са каквом пажњом и наклоношћу Religija.mk годинама прати један добро познати црквени круг, окупљен око једног веома популарног манастира — места које привлачи многе, али у којем, судећи по ономе што се годинама може чути у црквеној јавности, нису сви који су у њега дошли у њему и остали.

Ту је и његов харизматични духовни предводник, човек чије су црквене амбиције очигледно биле веће од онога што му је досадашња изборна аритметика донела. Неки избори, изгледа, остављају дуже успомене од других, а понека неостварена очекивања умеју да буду врло дуговечна.

Нећемо, ипак, психоанализирати ничије разочарање.

Али, кад већ Religija.mk тако радо анализира сигнале, формулације и скривене поруке у туђим текстовима, зар не би и ово била једна занимљива тема медијске анализе: које црквене средине један портал упорно афирмише, чије амбиције прећуткује, чије неуспехе релативизује, а у чијим редакцијским грешкама открива готово геополитичке намере?

Довољно је, дакле, рећи да сваки медиј има своје симпатије, своје духовне хероје и своје црквене фаворите.

Проблем настаје тек онда када се те симпатије представљају као неутрална мера свих ствари, а свака омашка са српске стране тумачи као доказ неке дубље политике, намере или завере.

Тада већ није тешко поставити питање да ли је проблем заиста у ономе што је написано — или у месту због којег се пише.

Нећемо тврдити ко је коме шта рекао, ко је коме скренуо пажњу, нити ко чије текстове подстиче. За то би били потребни докази.

Али за препознавање медијских наклоности довољно је читати.

И зато, када једна безначајна редакцијска грешка изазове готово мобилизацијску ревност и три узастопна текста, човек не мора много да нагађа.

Понекад је довољно само знати одакле ветар дува.

Онај ко прати прилике — разумеће.

И ту овакво новинарство престаје да буде само смешно.

Постаје штетно.

Односи Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије имају довољно сложену историју да им заиста нису потребни људи који ће са лупом тражити нови сукоб у свакој словној грешци, погрешном редоследу речи или невештој редакцијској интервенцији.

Одговорност црквеног новинарства морала би управо зато да буде већа, а не мања.

Јер реч има последице.

Сензационалистички наслов има последице.

Приписивање намере без доказа има последице.

Стварање подозрења међу људима који покушавају да граде нормалне односе има последице.

То је цена оваквог новинарства — и ту цену обично не плаћа портал који је сакупио кликове, него људи чији су односи изложени непотребном подозрењу.

Зато би можда после ове мале епизоде Religija.mk могао да извуче једну корисну поуку.

Није свака грешка завера.

Није свака исправка капитулација.

Није свака промена текста последица вашег текста.

И, што је можда најтеже прихватити:

није сваки догађај у православном свету догађај зато што је Religija.mk о њему нешто написао.

Понекад сте само портал који је видео грешку.

А понекад сте портал који је од те грешке направио много више буке него што она заслужује.

У овом случају — управо то.

З. Ф. — Посматрач из заветрине