Сваки скуп код нас је повод за обрачун. Сахрана само даје расправи нешто свечанији тон. А сахрана Ратка Младића била је прави архидогађај — због самог покојника, а још више због архијерејског опела којим је началствовао првојерарх Српске цркве, патријарх Порфирије.

Огроман број људи дошао је да га испрати, што се не може игнорисати, али по мом утиску, део негодовања изазвала је управо масовност тог достојанственог испраћаја, а не само патријархово и присуство државних званичника. Народ се, изгледа, још није навикао да своја осећања усклађује са аршинима правног механизма у Хагу чији кредибилитет многи оспоравају.

И сам сам ових дана нападан што Ратка Младића не прогласих ни свецем ни злочинцем. „Ни светац ни злочинац“ радни је наслов сећања ратног репортера. Од репортера се, изгледа, очекује да најпре пресуди, па тек онда да се присети.Пратећи медијске реакције, чекао сам ко ће први бацити камен на патријарха. Сетио сам се митрополита Амфилохија, коме сам био први сабеседник док је у авиону писао беседу за опроштај од Зорана Ђинђића. Питање је дошло само: ко ће бити нови Чеда Јовановић или Новак Килибарда? Још само да призовем реаговање Хелсиншког одбора за људска права, као својевремено поводом моје „одбране“ митрополита у тексту „Слуге промениле капе“. И појавио се доскорашњи клирик СПЦ Вукашин Милићевић текстом „Морални сатанизам“ објављен у “Пешчанику” 9.9. ове године, где патријархову беседу дефинише као величање злочина. Такав наслов има извесну предност: читалац унапред зна шта треба да закључи. Мене, као новинара, занима технологија како се од сахране прави медијска оптужница.

Патријархова беседа садржи похвалне оцене Младићеве улоге у одбрани српског народа. О њима се може расправљати, па и о томе како их доживљавају породице жртава. Али садржи и речи: „Не поричући одговорност човека за своја дела“, као и молитву за све чији су животи угашени у рату. Све је то део исте беседе. Ко оцењује њен смисао, дужан је да прочита и оно што му не иде у прилог.
Годинама пратим како негативна селекција, корупција, издаја, криминал и клептоманија гурају овај народ ка амбису, посвађаног са собом и окружењем. То су симптоми нашег „српског синдрома“. Сетим се честитог Антонија Ђурића и његове опаске: комунизам је пропао, али се комунисти још држе — и на левици и на десници. Једни наступају као радикалне патриоте, други са екстремно антисрпских позиција.

Масовно убијање заробљених Бошњака не може се оправдати одбраном српског народа. Ратко Младић је правоснажно осуђен. Али правоснажност не укида право да се испитују образложење пресуде и докази. Судија Приска Матимба Њамбе у издвојеном мишљењу оспорила је закључке о његовој одговорности за Сребреницу. Тиме пресуда није поништена, али ни оцена у самом Жалбеном већу није била једногласна.

Питања отварају и искази Бојана Суботића и Зорана Малинића о транспорту заробљеника у Братунац. Суботић тврди да је чуо како Младић издаје наредбу Малинићу. У разматраном делу Малинићевог сведочења у предмету Толимир тај разговор није потврђен. Како су ти искази упоређени и шта сваки од њих доказује? То заслужује разјашњење.

Ослобађајуће пресуде Насеру Орићу и хрватским генералима, као и исход поновљеног суђења Рамушу Харадинају, одавно су отворили расправу о кредибилитету Хашког трибунала. Зато ме неповерење дела јавности не изненађује. Теодор Мерон председник Жалбеног већа у готово свим спорним и ослобађајућим пресудама где су страдали Срби наравно и једна утострученом казном у Случају Шљиванчани. Да не прејудицирам када би се обзнанила права Меронова улога осветлила би се пре свега цела позадина и платформа за преобликовање Балкана. То доказује и пројектовани рат у БиХ у коме је Младић од хероја свог и респекта народа против кога ратује за кратко време постао прогоњена звер џелат, касапин и шта већ не. Мерон се на захтев бранилаца,
изузео се из Младићевог Жалбеног већа.

Да ли је и како утицао на његов састав, питање је које захтева одговор.

Милићевић има право да критикује патријарха, његове речи и јавну улогу Цркве. То право, међутим, не значи да су осећања људи који су дошли да испрате покојника неважна или недостојна поштовања. Њихово присуство може се критички тумачити, али не и сводити на моралну или политичку квалификацију без увида у њихове личне разлоге.

Вукашина познајем и памтим као даровитог младића, духовно чедо мог драгог пријатеља, оца Радована а има и крви мојих Марковљана и због тога његов текст читам са посебном пажњом и очекујем да снагу аргумента гради на етици и чињеницама, а не на придевима и бомбастим дефиницијама.

Сахрана је свети чин који су поштовали и најљући противници. Завађени су се мирили, а битке утихњавале да се мртви у миру сахране. Е, ко је сад ту дивљи — Европа или ми?!

У српској православној традицији пред одром се застаје, скида капа, изјављује саучешће и моли за душу преминулог. Породици се пружа подршка. Присуство том чину може бити израз личне везаности за покојника и пријатељство и солидарност са ожалошћенима. Наравно у неким случајевима и манифестовање става. Политички маркетинг није кампања већ философија живота. Живиш са селфи, нову дестинацију, нову функцију, нову секретарицу…

Ајде објасните ми зашто није Кравица Сребреница? Питајте људе који су живели на ратним подручјима ко је Ратко Младић. Огромна већина Срба Младића доживљава као хероја, спасиоца али и жртву. Толики народ се не преобликује у “Пешчанику” што значи да писање по песку има ефекат пишања на ветру. По мом суду логично је да српског генерала испрати српски патријарх.
Духовни командант ратног генерала. За мене један грех мање један глас више за патријарха.

Да сам безобразан избацио бих једно слово из наслова Морални сатанизам.

Аутор: Мишо Вујовић

Извор: in4s.net