Чињеница да је митрополит будимљанско-никшићки Методије у једном дану морао да прође кроз институционално сито и решето црногорског правосуђа , од судске клупе због споменика војводи Павлу Ђуришићу до полицијског саслушања због помена генералу Ратку Младићу у манастиру Пиви не представља само рутинску примјену закона. То је приказ континуиране антисрпске харанге која се у Црној Гори води са циљем да се избрише историјско памћење, сломи кичма српског народа и Српска православна црква сведе на мјеру политичке пожељности коју прописују невладине организације и идеолошки наследници истог оног тоталитаризма који је деценијама пустошио ове просторе.
Када се један архијереј Српске православне цркве саслушава зато што се усудио да каже да је генерал Ратко Младић све дао за слободу свог народа, или зато што народ има право да памти своје јунаке и мученике попут Павла Ђуришића, ми не присуствујемо владавини права, већ бруталној узурпацији институција у сврху идеолошког инжењеринга. Поставља се сходно томе темељно питање, од када је молитвени помен постао кривично дјело, а бесједа предмет полицијске инквизиције?
Оваква поступања тужилаштва и полиције, покренута на основу пријава дежурних самозваних чувара „европских вриједности“, огољавају жалосну чињеницу да државни апарат у Црној Гори и даље функционише као казнени експонент оних структура којима је највећи трн у оку слободна српска мисао.
Кривични закон се свјесно претвара у батину за дисциплиновање мишљења и кроћење колективног памћења српског народа. То је класичан примјер покушаја да се полиција и тужилаштво наметну као врховни арбитри историјског сјећања, да они одређују коме се српски Митрополит смије помолити, о коме смије изговорити топлу ријеч и које странице сопствене националне историје један народ смије, а који не смије да памти.
Са становишта српског интегрализма, који духовно и национално јединство српског народа посматра као нераскидиву цјелину преко свих административних међа, насртај на митрополита Методија јесте насртај на српско име и српско биће у цјелини. Митрополит Методије дијели судбину свог народа, он је човјек који не савија главу пред новокомпонованим духом дехристијанизације.
Његово свједочење вјере и историјске истине у Горњем Заoстру и Пивском манастиру није провокација, већ јеванђелска и национална дужност пред сјенима оних који су пали за крст часни и слободу златну.
Покушаји да се евокација ратне трагедије и сложености српске историје, попут судбине генерала Младића, кога је овај брутални свјетски поредак осудио да би оправдао сопствене злочине, или војводе Ђуришића чија се мученичка смрт не може избрисати из памћења Васојевића прогласе за „говог мржње“, представљају јефтину манипулацију. У бесједама владике Методија нема позива на насиље, нема мржње према другима, већ постоји само болно освједочење на сопствену жртву и упорност да се сачува сјећање на страдалнике.
Случај у Беранама је огледало у којем се види сва бирократска и морална криза институција. Ако државна власт дозволи да се под притиском политичких активиста и екстремистичких дукљанских кругова кривични закон користи као батина против црквених великодостојника, то више није питање судбине појединца, већ крах правног поретка.
Међутим, историја нас је научила оно што лажне протагонисте пролазне моћи увиђају тек када падну, Српска црква је вјековима опстајала управо зато што су њени пастири стајали на челу свог стада, не жалећи ни своју слободу ни своје постојање.
Митрополит Методије својим примјером свједочи управо ту непрекинуту нит. Никаква саслушања нити политички притисци не могу избрисати оно што је урезано у срце и памћење народа који добро зна ко је био и остао чувар његовог духовног и националног бића.
Митрополит Методије, АКСИОС!
Извор: facebook.com