Феноменологија аутошовинистичког гнијева
Када сам писао текст о Архиепископу бачком Иринеју Буловићу, дубоко у себи сам знао, очекивао и вјеровао да ће се на личност достојног архијереја СПЦ острвити сва грађанистичко - аутошовинистичка елита, па сам сходно томе спремио одговор, којим изнова желим да демаскирам сву празнину лажног другосрбијанског елитизма из круга двојке.
У савременом српском јавном дискурсу мало је призора који нуде толико материјала за социолошку и психолошку анализу као што је колективна хистерија коју међу тзв. „космополитском“ елитом изазива помен имена Архиепископа Иринеја Буловића. Посматрати тај феномен значи присуствовати специфичном театру апсурда у којем се они који се декларативно залажу за толеранцију, дијалог и критичко мишљење, у тренутку суочавања са Архиепископовом фигуром, трансформишу у најтврђе искључиве догмате.
Највећа иронија лежи у чињеници да другосрбијански аутошовинизам свој анимозитет темељи на претпоставци о сопственој интелектуалној супериорности. Међутим, када се нађу наспрам Архиепископа , човјека који суверено влада класичним језицима, византијском метафизиком, али и најсавременијим токовима европске мисли, њихова реторика се урушава.
Њихов бијес није ништа друго до „суза“ немоћи пред чињеницом да православље не представља реликт прошлости, већ живи, интелектуално виталан систем који они нису у стању ни да разумију, а камоли да оспоре.
Архиепископу Иринеју Буловићу се често спочитава „догматизам“, а управо његови критичари показују застрашујућу догматичност у свом слијепом праћењу идеолошких матрица које долазе изван њиховог културног круга. За њих је слобода мишљења дозвољена само уколико води ка самопорицању.
Погидни називи и конструкције које срећемо у дигиталном муљу друштвених мрежа (од оптужби за „државни пројекат“ до бесмислених инсинуација о прошлости) представљају академски речено, аргументум ад хоминем у свом најчистијем, очајничком облику. Пошто нису у стању да се носе са његовом еклисиологијом или јавним дјеловањем на пољу националне стратегије, аутошовинисти прибјегавају дехуманизацији.
Заиста је лијепо посматрати како „грађанска Србија“ користи вокабулар идеолошких комесара из 1945. године, покушавајући да угаси ауторитет који своје утемељење има у вјечности, а не у тренутној политичкој моди. Њихове „сузе“ су заправо жаљење за временима када је Црква била сатјерана у "четири зида", силом одвојена од друштвених процеса народа којем припада.
Архиепископ Иринеј за њих дјелује као својеврсно огледало. Када га нападају, они не говоре о њему, већ о свом страху од снажног српског идентитета који је способан да комуницира са свијетом без комплекса ниже вриједности. Помињање његовог имена у том контексту служи као интелектуална провокација која разобличава лажни елитизам.
Нема заиста ничег суптилнијег нити поучнијег него посматрати како се кула од карата „грађанске пристојности“ руши пред стаменом личношћу која одбија да се извињава због свог постојања и своје вјере. То је тријумф аутентичности над имитацијом, и управо тај тријумф јесте извор њихове другосрбијанске аутошовинистичке анксиозности према Архиепископу и Српској православној цркви!
Сунчаник информише, осветљава праве перцепције и даје објективан поглед на друштво, културу, образовање, веру и виртуелни свет.
0/400 карактера