Линк је копиран

Сунчаник инфо

11. 11. 2025.

Свети Димитрије (Сирмијумски или Солунски)

СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ (СИРМИЈУМСКИ ИЛИ СОЛУНСКИ)

Захваљујући практичности римске управе, за већину догађаја у царству постоје званични списи, судски у случају прогона, и административни у случају управе. За догађаје у царству. који су се односили на прогоне припадника Христове вере, римски прокуратори и њихови службеници су водили званични записник и судске процесе. Такав случај је и са страдањем већине сирмијумских мученика, а у овом случају, обратићемо пажњу на Светог Димитрија. Највећи прогон Хришћана догодио се у првој деценији IV века, и један анонимни савременик тих догађаја, описао их је следећим речима: 26. фебруара 305. године. погубљена су 72 Хришћанина, 28. и 30. марта 305-године, око 50, у јулу исте године преко 30, а у августу 308. године преко 200 Хришћана... Званични записник је регистровао и мученичку смрт ђакона Димитрија, који је погубљен 9. априла 304. године, заједно са још пет неименованих девојака. Три дана раније погубљен је и најчувенији сирмијумски епископ Иринеј, наследник епископске столице коју је основао Свети АпостолПетар, постављајући свог ученика Епенета за првог сирмијумског епископа. Свети Димитрије погубљен је на Артемидином мосту, после узалудног убеђивања градског декуриона Проба, који није могао да гледа страдања младих људи, да принесе жртву Јупитеру и слободно иде кући. Димитрије је одбио жртвовање и слободно и мирно кренуо према џелату на средини моста. који му је одрубио главу. Последње речи су остале забележене: граде ја ћу се вратити! 

То је једини спомен било ког мученика Димитрија у свим римским и ранохришћанским списима. Највише контроверзе је изазвао префект Илирика Леонтије, који је подигао две цркве посвећене овом мученику, једну у Сирмијуму, а другу у Солуну.

Због најезде Хуна, Авара, Гепида, који су освојили Западну Европу и срушили Римско царство, мошти св. Димитрија су понесене у збегу из Срема на југ, где су се задржале у Косовској Митровици, а након тога су пренете у Солун...

Без обзира на zvqanicno црквено мишљење, непобитно је утврђено да је Леонтије прво подигао цркву у Сирмијуму, а потом у Солуну, где је пренео окрвављену мученикову кошуљу као реликвију. Каснији грчки црквени списи су Димитрија проглашавали и римским официром, па чак и трибуном, али су то били само погрешни покушаји тумачења два главна ранохришћанска црквена извора о овом случају, који су познатији под називима PASSIO ПРИМА и PASSIO АЛТЕРА. Оба списа наводе префекта Леонтија као оснивача култа Светог Димитрија, али кажу да је префектура Илирика пренета из Сирмијума у Солун, због честих варварских насртаја. То нам доказује да није могуће тврдити да је Леонтијев пут био обрнут, као што се данас тумачи. Главниу доказ за непостојање солунског Светог Димитрија, а мучениково сврставање у ред сирмијумских светитеља су два писма царева Јустинијана И и Маврикија, упућена солунским грађанима. цареви су захтевали да им се уступе мошти Светог Димитрија ради преноса у Константинопољ, а Солуњани су им узвратили да они не знају ни за какве друге мученичке мошти у њиховом граду, осим за мошти Свете Матроне. А за култ светог Димитрија су одговорили да га поштују, али да им је легенда пренесена из Паноније.

То нам потврђује и 11. новела цара Јустинијана из 535. године, која наводи да је префектура Илирика пренета из Сирмијума у Солун у Атилино време (Attilanis темпорибус), и да солунски епископ не дугује свој сјај властитом ауторитету, већ чињеници да је пре премештања живео у Сирмијуму. Постп црква у Солуну није ни поседовала мошти Светог Димитрија, не можемо говорити о Димитрију као солунском светитељу. А најважнија ствар у свему томе је археолошко ископавање у Сремској Митровици осамдесетих година 20. века, које је као резултат имало откривање ранохришћанске цркве, датоване у почетак V века, која је данас изложена у подруму једне банкарске кеспозитуре у Митровици. То откриће потпуно је демистификовало причу о Светом Димитрију, и пошто је солунска базилика посвећена овом мученику изграђена цео један век касније, главни је доказ, уз поменуте списе, који иду у прилог Светом Димитрију као сирмијумском мученику. Ова прича не би требало да никога збуњује, јер веома мали број људи уопште има представу о значају античког Сирмијума у Хришћанском свету. Пошто је град , пре оснивања Константинопоља, зазузимао равноправно место са Римом у хришћанској хијерархији, можемо само замислити који је значај тада имао. Римски епископ, тада само епископ града Рима, чак није имао ни титулу митрополита, а на Никејском сабору сирмијумским епископ је потписан као ДОМНУС МЕТРОПОЛИТАНУС. 

Чак је и чувени јеретик Арије, после Никејског сабора и сукоба са Светим Николом побегао у Сирмијум и ту живео неколико година, па чак, по неким записима, ту и сахрањен, Сам Сирмијум је био домаћин за 5 хришћанских црквених сабора на којима је деловањем миланског епископа Амвросија, најзад утврђена ранохришћанска црквена правила. О значају самог града Сирмијума, сведочи истраживање једног од највећих археолога света Алфодија, који је у свом делу о римској историји навео да је, према његовим сазнањима, цар Константин у почетку зажелео да од Сирмијума направи нову престоницу - Константинопољ, али је одустао после петогодишњих радова због мочварног терена. Треба додати још да је Марко Аурелије умро у Сирмијуму 180. године од куге, а не као у филму Гладијатотр негде код Виндобоне (Беча). 

Аутор: Милета Србиновић