Свети Иринеј бачки: Спасио више од 2.800 деце из логора, каменован од комуниста

Епископ бачки Иринеј Ћирић, родољуб, песник, сликар и преводилац, током Другог светског рата спасио је око 2.800 деце и 180 мајки са бебама из мађарског логора Шарвара и удомио их у породице по Бачкој. Основао је Епархијску дечију болницу за лечење малишана оболелих у логору од туберкулозе, а нова власт сачекала га је камењем и батинама, од којих се није опоравио. Свети Иринеј бачки канонизован је 2022. године.

Страдање

Када се 19. августа 1946. године епископ бачки Иринеј Ћирић упутио у Оџаке, уз веран народ, сачекала га је и група скојеваца и чланица АФЖ. Чим је са верницима и свештенством кренуо у литију, насрнули су на њих, викали, псовали и бацали камење. Један камен погодио је владику у потиљак.

Од силине ударца је пао, а тада омладици и жене још разулареније кренуше да га гађају и ударају. Памте још старији Оџачани тај немио догађај, чак и имена жена које пред Богом није било срамота да ципелом крену на крвљу обливеног владику и ударају га штиклама.

Ђакон Ружић је скочио је да помогне владици обливеном крвљу. Свештеник Миленко Цвејанов из села Сивца покушао је да заустави народ. Добио је неколико убода ножем и пао. Пишући о тој страхоти протојереј Велибор В. Џомић у књизи Страдање Србске цркве од комуниста (Цетиње 1997) наводи: „Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан, еписко Иринеј у току ноћи пребачен је за Нови Сад“.

Провокације у Оџацима започеле су још на железничкој станици. Двојица скојеваца напали су владику, чупајући га за браду и претећи ножевима да ће да га закољу. Са пратњом фијакером је успео да им побегне. У неким сведочењима помиње се да су комунистички активисти, обучени у народне ношње, потом дошли до храма, изнели иконе, запалили и око ватре заиграли козарачко коло. Преминуо је 6. априла 1955. године у Новом Саду. Сахрањен је на Благовести у крипти новосадске Саборне цркве.

Одмах по окончању рата зван је на испитивања, те му је одређен кућни притвор од 17 месеци. Двојица припадника Озне даноноћно су били пред вратима његових одаја.

Световни живот

Свети Иринеј бачки, пре монашења Иван Ћирић, рођен је 19. априла/ 1. маја 1884. године у Сремским Карловцима у угледној грађанској породици од оца Исидора и мајке Евелине, рођене Кречаревић. Породица Ћирић оставила је значајан траг у историји српског народа. Отац Исидор Ћирић (1844-1893) био је на највишем чиновничком положају у Карловачкој митрополији, а био је и члан Српског народноцрквеног сабора и активан на књижевном пољу, изабран за члана Књижевног одељења Матице српске. Стриц Милан Ћирић (1844-1931), дугогодишњи прота Саборне цркве, члан Патроната Новосадске гимназије и бројних епархијских тела. Брат епископа Иринеја Стеван Ћирић (1886-1955) активно је учествовао у политичком животу Краљевине Југославије, био је министар просвете, а потом председник Народне скупштине.

Иван Ћирић, потоњи епископ тимочки и бачки, Основну школу похађао је у родном месту. Након смрти родитеља, прво мајке па оца, 1893. године са два брата – Владиславом и Стеваном – наставла школовање у Новом Саду. Бригу о њима преузима стриц Милан Ћирић, новосадски прота, и његова супруга Катарина. По завршетку гимназије, матурирао је 28. јуна 1902. године. Иван школовање наставља у Москви, где је на Духовној академији дипломирао 1906. године. Пут даљег школовања води га у Беч, где је на Филозофском факултету у групи семитских језика докторирао 1908. године.

Исте године пред Божић замонашио се у манастиру Хопово и у монаштву добио име Иринеј. У наредних 10 година постављен је за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима(1909), професора Карловачке богословије, те професора у Карловачкој гимназији (1913). Године 1919. постављен је за епископа тимочког и преселио се у Зајечар, одакле се у Нови Сад враћа 1922. године када постаје епископ бачки.

Спасавање деце из Логора

Како се Епархија бачка током окупације „нашла“ у другој држави, епископ Иринеј у ратним годинама, иако члан, није могао да учествује у раду Синода. Ратна 1942. година била је тешка за Србе у Бачкој. Почела је рацијом у Новом Саду, а наставила се одвођењем у логоре. Највећи и најозлоглашенији био је логор Шарвар, у истоименом градићу недалеко од Будимпеште.

У том логору је, од глади и болести, током ратних година скончало око 3.000 бачких Срба. Епископ Иринеј Ћирић са новосадским адвокатом Костом Хаџијем и председником новосадске црквене општине Јованом Ћулумом организовао је избављење деце из логора. Био је то онај исти Коста Хаџи, за кога су сви чули гледајући серију Монтевидео, јер је између два рата био генерални секретар Фудбалског савеза Југославије.

Баш он, пријатељ епископа Иринеја, учествовао је том подухвату. Током 1942. године из логора Шарвар су успели да спасу 2.800 деце и 180 мајки са малим бебама и распоредили их у породице широм Епархије бачке. Епископ Иринеј послао је допис свим парохијанима у Бачкој да свештеници виде ко може да прими децу и за колико деце у којој породици има места. Надаље је требало да се гледа да деца из исте породице, ако већ не могу сва бити у истој кући, буду близу, те да се све евидентира како би касније могло несметаноно доћи до спајања породица.

Лечење страдалих

Потом је епископ Иринеј са својим сарадницима радио на спасавању одраслих из логора и њиховом распоређивању код верника. У Новом Саду основали су Епархијску дечију болницу за лечење малишана који су у логору Шарвар и другим мађарским логорима оболели од туберкулозе. Болница је финансирана првенствено редовним прилозима црквених општина Епархије бачке. Опремљена је тако што су сви месни пароси добили допис са молбом да се после службе обрате верницима да помогну, дају прилоге, кревете, јоргане, јастуке, пешкире… и да то донесу у зграду поред Алмашког храма у Новом Саду.

Одмах је организована и теренска служба да обилази оболеле који нису хоспитализовани. За управника болнице постављен је др Јован Поповић, који је после рата био шеф Интерног одељења Главне покрајинске болнице. Остало је забележено да је тих година глумац Милан Ајваз, касније чувени поп Спира у режији Соје Јовановић, умео често да сврати код хоспитализоване деце, забави их мало, пошали се да им брже болничко време прође.

Једном приликом, стоји у Извештају секретара Болничког одбора за мај месец 1943, приредио им је представу Кнез Иво од Семберије. Током ратних година у болницу је примљен 441 болесник, 40 их је умрло. Сву документацију болнице, од болничких картона, рентгенских снимака, рецепата до месечних извештаја сланих одбору и прослеђиваних епископу Иринеју и података о породицама у којима су деца смештена, чува Архив Црквене општине Нови Сад.

Извор: kompasinfo.rs