Линк је копиран

Сунчаник инфо

29. 07. 2025.

Светислав Басара - ђавољи адвокат

Расписао се ових дана Светислав Басара, и то у два наставка у „Kuriru“, па се из улоге сталног колумнисте овог дневног листа ненадлежно пребацио у улогу ђавољег адвоката (advocatus diaboli) свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. У два наставка је објавио колумне под насловима „Света тајна суђења“ и „Црквеносудска хроника“ (електронско издање „Kurira“, 24. и 25. јула 2027. године). 

Пише и богорада Басара као „велики стручњак“ и „врли познавалац“ црквено-судских процеса у Српској Православној Цркви о „процесу века“, па приде и „монтираном“, са „унапред изреченом пресудом“ и то „на највишем месту“. Не зна, како пише, казну која чека ову двојицу, али зна пресуду. Не зна ни оптужницу, али сматра да, ипак, треба да буде написана. Пише о неком „Вишем црквеном суду“ који под тим називом не постоји, али ђавољи адвокат поуздано зна да тај суд „ретко заседа“. Наклапа о врстама кривице за које је надлежан црквени суд и пише нове „другосрбијанске каноне“ лупетајући да се суди само за „огрешења о доктрину вере и скретање у јерес“, за „сукобе са локалним епископом“ и за „финансијске малверзације“.

Ђавољи адвокат се преко „Kurira“ куне цењеном публикуму наводећи да познаје свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића и да се они „ни у кошмарном сну нису огрешили о доктрину православне вере“, а да су се „још мање упуштали у унутарцрквене шпекулације и новчане малверзације“.

Ђавољи адвокат прориче казне за овај двојац са N1 и NovaS, али истовремено црквени суд, преко „Kurira“, проглашава „ненадлежним“. Нада се Басара, али залуду, да ће се ствар завршити на државном, а не на црквеном суду.

Advocatus diaboli уопште не зна рану, а ни новију историју Цркве. Посебно, новију! Да је, ради цењеног му публикума, макар „прогуглао“ нешто о томе пре писанија видео би, на пример, да је његов политички пајташ Епископ Григорије 2009. године пред Црквени суд Епархије у Требињу извео, ни мање ни више, двојицу требињских активиста невладиних организација – Николу Секуловића, председника невладине организације „Покрет за Требиње“ и Блажа Стевовића, члана Савета за борбу против криминала и корупције и члана невладине организације „Лига за заштиту приватне својине и људских права“. Њих двојица су писали о томе како је Епископ Григорије стављао цркве и црквене зграде под хипотеку да би узимао кредите код пословних банака. 

Црквени суд у Требињу их је, по налогу Епископа Григорија, осудио због „клеветничког деловања у писаним и електронским медијима и блаћења црквених великодостојника, свештеника и народа“. Секуловић и Стевовић се, по „канонима“ лица звања аdvocatus diaboli, „нису огрешили о доктрину вере“ и „нису се упуштали у унутарцрквене шпекулације и новчане малверзације“, али су кажњени.

Пуцало је тада Басари што је Црквени суд у Требињу, по налогу Епископа Григорија, стигматизовао и сатанизовао Секуловића и Стевовића у малој средини у којој свако сваког познаје. Шта би аdvocatus diaboli данас рекао за овај део саопштења Црквеног суда Епархије захумско-херцеговачке:

„За вријеме искључења из црквене заједнице оптужени се одлучују од свих Светих Тајни и исти не могу користити друге дарове који припадају члану Православне Цркве, нити уопште улазити у свете храмове, присуствовати Светој литургији, нити било којој свештенорадњи, богослужењу, хришћанском крштењу, вјенчању, сахрани итд., а члановима Православне Цркве забрањено је молити се са изопштенима“.

Секуловића и Стевовића је, у своје време, јавно бранио чак и Мирко Ђорђевић, али није Светислав Басара који сада „брани“ свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. Јер, Басари ништа није пуцало за оном двојицом као што му сада пуца за овом двојицом. А она двојица из Требиња нису били свештеник и теолог као ова двојица. Она двојица из Требиња су били прави анђели за ову двојицу из Београда и Власотинца - клијената лица са звањем advocatus diaboli. Исто му је пуцало и за оним требињским новинаром коме је Епископ Григорије, по крајњем милосрђу и човекољубљу, јавно, пред камерама у манастиру Тврдошу, претио не само црквеним судом и анатемом него и батинама.

А она двојица из Требиња (Секуловић и Стевовић) прави су анђели за свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. Не памти се да је неко у свештеничком чину и са звањем теолога за краће време Српској Православној Цркви испоручио толико бљувотина, клевета и неистина као што су то урадили и раде свештеник Вукашин Милићевић и Пантелић. 

Advocatus diaboli невољно признаје да су Милићевић и Пантелић изрекли „тешке”, па и „потешке речи“, али упућенији од Басаре знају да није само то у питању. Advocatus diaboli није успео да се на време, макар и преко вајбера, макар и површно упозна са темом како због цењеног му публикума тако и због цењених му клијената.

Имају Срби у Метохији једну лепу изреку: није што не зна него што се тера! Тако се и Басара као advocatusdiaboli свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића тера по „Kuriru“, а ништа не зна о црквеној одговорности свештеника и верника и црквеном судству. Да зна не би се терао и не би одмагао као што одмаже! 

Треба научити Басару да да црквено-судски поступак против свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића не представља никакав „процес века“. Могао је да потражи, на пример, податке о Милоју Стевановићу, алијас Грешном Милоју из Чачка, који је 2011. године због бројних црквених преступа искључен из Српске Православне Цркве. Ни он није био „упосленик“ Српске Православне Цркве!

Advocatus diaboli из дебеле хладовине Сланкамена саветује својим клијентима Милићевићу и Пантелићу да се никако не одазивају позиву Црквеног суда. Сматра да они нису „упосленици“ Српске Православне Цркве и да због тога не потпадају под црквену одговорност. Наводи да је то „политички процес“, па је, по ђавољем адвокату, „црквени суд, из напред подастртих разлога, ненадлежан“. Не зна Басара да црквени судови нису преки судови и да нису ad hoc судови и да су, без обзира на Басарина млаћења празне сламе, надлежни и за свештенике и за вернике.

Прориче аdvocatus diaboli да „Црквени суд може осудити Пантелића и Милићевића у одсуству“, па се пита: „постоји ли правни лек“? И, на крају, сугерише им да би он, да је којим случајем добио позив од Црквеног суда, „моментално отишао у прву католичку цркву и аплицирао за пријем“. Могао је и да се осунети – кућа му га даје!

Уместо тога, Басара је могао, на пример, да нам открије како је прикривени ментор потрошио Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића за кратко време. Могао је и да завапи што су свештеник и теолог ментору послужили као средство за једнократну употребу. Али, није!

Пита се Басара да ли има излаза из ове ситуације и цитира неку госпоју која је рекла да има, али само треба изаћи. Граја, па и преко „Kurira“, у оваквим случајевима не помаже. Могао је да им напише коју реч о покајању, али није.

M.Р.