Линк је копиран

Сунчаник инфо

14. 04. 2025.

Трн у оку власти: Избор Патријарха Гаврила и напади на Цркву

У јеку Конкордатске кризе 1937. године, нестабилности у друштву Краљевине Југославије изазване политичком кризом у свету, немирима на улицама које су могле да изазову крвопролиће (Крвава литија у Београду 19. јула 1937.), умире Патријарх српски Варнава Росић 23. јула 1937. године. Српска Православна Црква која је у тим друштвено-верским догађајима остала без свог поглавара на трону Светога Саве, трудила се да међу својом паством сачува мир како би се у народу зауставила „зла крв“. Митрополит загребачки Доситеј Васић, као чувар Патријаршијског трона, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода, даноноћно је радио на очувању јединства и достојанства Српске Православне Цркве. Међутим они су били изложени свакодневним политичким нападима у јавним оглашавањима где су им замерани њихови Јеванђелски ставови. Опозиција је тражила да се Изборни Сабор одложи све док је у саставу Влада Милана Стојадиновића, иако је Светим Канонима и Уставом Српске Цркве прописано када се и како попуњава Патријаршијски трон од упокојења Патријарха српског.

Сабор је по пропису одржан 21. фебруара 1938. године у Београду. Архијереји су изабрали шесторицу кандидата за патријарха, митрополите Доситеја Васића, Гаврила Дожића, Петра Зимоњића и Јосифа Цвијовића, и два епископа Николаја Велимировића и др Георгија Зубковића. Изборни Сабор који је био сачињен од 60 чланова, изабрао је митрополита Гаврила са 50 гласова. Одмах после гласања вољом чланова Изборног Сабора издат је Указ Краљевских намесника о избору митрополита Гаврила за Патријарха српског. Свечано устоличење обављено је сутрадан, 22. фебруара у Саборном храму у Београду, а Српска Црква искрено се радовала новом првојерарху.

Одмах по избору и устоличењу, настављени су напади на Цркву и њене Архијереје, а понајвише на Патријарха српског „кога су изабрали државни функционери.“ У својој првој посланици у марту исте године, патријарх наглашава: „Српска Православна Црква је тако постигла потпуни успех у својим напорима да се поштују њена права која јој јемчи државни Устав, да се не оставља иза других верских заједница у овој земљи.“ Даље се у посланици наглашава да је Сабор све своје одлуке доносио једногласно, демантујући на тај начин приче о разлазу међу епископима и утицајима државних и друштвених фактора. Напади на патријарха су долазили и од страних новинара, а његов избор био је тема читаве Европе. У беседи у Сремским Карловцима марта исте године, патријарх је сагледавајући стање у друштву, изнео и пророчке речи: „Али данас је Европа један болесник. Она је заборавила темеље свога живота и своје структуре и заразила се разним мудровањем. А хоће ли се та мудровања називати идеологијом колективизма, бољшевизма и итд. то је сасвим свеједно, само је главно да Европа данас лута. Она пати од новачења која не могу да се сагласе са људским животом.“

Убрзо су се на територији читаве Краљевине Југославије појавили срамни летци, непознатог аутора или више њих, на којима је представљен Патријарх српски Гаврило. На летку је приказана карикатура - патријарх у клечећем ставу, док више њега стоји председник Владе Милан Стојадиновић и ставља му патријаршијску митру на главу. Поред Стојадиновића приказани су и Министар финансија Душан Летица, који патријарху даје новац и док му пендрек предаје Министар унутрашњих послова Антон Корошец. На другој карикатури приказан је патријарх Гаврило са жандарском капом на глави и пендреком у руци, док испод њега ђаво тражи „благослов.“ Оба летка имала су пропратни текст: „Миланче даје власт, Летица паре, а Корошец пендрек.“ Због ових летака морало је да интервенише Министарство унутрашњих послова – одељење за државну заштиту Краљевине Југославије (ПОВ.I.Бр. 34252, Београд 27.јун 1938).

Српска Православна Црква између два светска рата је била најбројнија од свих осталих верских конфесија (римокатолика и муслимана) у Краљевини Југославији. Плаћала је пореске обавезе и првенствено се финансирала из буџета Владе Краљевине Југославије. Још од времена патријарха Димитрија Павловића (1920-1930) и Варнаве Росића (1930-1937) водила је помирљиву политику проткану Јеванђељем и Светосавским начелима у мору политичко-друштвених несугасица између Срба, Хрвата и Словенаца, због чега је често нападана, посебно пред почетак Другог светског рата и политичке и економске кризе у читавом свету.

Напади на патријарха Гаврила и чланове Светог Архијерејског Сабора трајали су све до почетка Другог светског рата, па чак и онда када је патријарх био ухапшен, многи митрополити и епископи такође хапшени, протеривани, а неки чак и мученички лишени живота. И када су после рата, већина предратних актера напада на Цркву дошли на власт у комунистичкој Југославији, нису престајали да Цркву доводе на стуб срама.

Аутор: Ђакон Будимир Кокотовић