Линк је копиран

Стеван Јовановић

25. 03. 2025.

Веронаука, протести и искушења академске теологије

Пре нешто више од годину дана био сам изненађен критичким освртом који је проф. др Оливера Петровић, светски познат стручњак из области развојне психологије – тачније из области развоја религиознoг мишљења – дала у вези са Наставним планом и програмом Верске наставе. Иако се она у највећој мери усредсредила на Наставни план и програм за први и други разред основне школе, и у вези са тим дала драгоцене сугестије, њена оцена тицала се читавог нашег курикулума, тј. начелне методологије којом, по њеној оцени, он одише.

Прва критика проф. Петровић тиче се нашег недовољног уважавања чињенице да деца предшколског узраста већ поседују религиозно мишљење и имају религиозна искуства, у најширем смислу те речи; а друга се тиче не узимања у обзир стварних потреба религиозног развоја деце и младих, чији је заједнички именилац потреба за богопознањем.

Богопознање је, по мишљењу проф. Петровић – са којим се у потпуности слажемо – увек мистичан чин; оно је у већој мери ствар искуства и доживљаја, а не разумевања и поимања. Са друге стране, приступ у нашем курикулуму је, по њеној оцени, исувише објашњавалачки, ⁠рационалистички и социоцентричан. Ми тајну богопознања настојимо да објаснимо и приближимо онима који су изван ње, шта само по себи није спорно – то и Господ чини својим параболама – међутим, смер објашњења јесте споран. За разлику од Господњих парабола, које настоје да слушаоце уведу у тајну богопознања (мистагогија), наша објашњења настоје да тајну богопознања сведу, да је разоткрију и учине разумљивом без искорака ка Богу, без приближавања Њему.

То је, иначе, искушење којем је поклекла академска теологија на Западу. Међитим, није никаква тајна да је хришћанство у Западној Европи у великој кризи. У том смислу, драгоцено је лично сведочанство и професионална оцена проф. Петровић о разлозима који су до кризе довели. Када је 80-тих година, као млади научник, дошла у Оксфорд желела је да, поред осталог, сазна шта се тачно догодило са докторском тезом Преподобног Јустина Ћелијског. Сазнала је, на најнепосреднији могући начин, да је она одбијена због његовог хиперкритичког става према протестантизму.

Оштрица критике протестантске теологије, од стране Преподобног Јустина, била је усмерена на оно шта бисмо назвали академизацијом теологије. Реч је о покушају немогућег: да без метаноје, без преумњења, богословље постане разумљиво и прихватљиво академској и широј друштвеној заједници. Теологија која покушава нешто тако, следећи обезбожену хуманистику у стопу – а некада и предњачећи – удаљује се од истина у које треба да верује, које треба да живи и сведочи, а оне јој временом представљају све већи терет. Оваква теологија временом почиње да сматра успехом управо то што Реч Божију не проповеда у сили и Духу Светоме, са пуним убеђењем (1. Сол. 1: 5), већ што са пуним уздржањем, тобоже „академским“, у испразности људске мудрости изговара речи које никоме и ни за шта нису потребне. 

Теологија-по-мери-људској или „ангажована теологија“ – како је њени протагонисти радо називају – по правилу предано осмишљава, оправдава и имплементира неку, било коју, идеологију – најчешће владајућу. Није тајна да су у прошлости управо теолози и теолошки аргументи играли важну улогу у легитимацији и имплементацији идеологија националсоцијализма и комунизма. Савремени академски теолози, међутим, неретко се утркују да покажу како неолиберализам своје сокове црпи управо из Светога Писма! Истина је, међутим, да таква теологија служи туђим боговима, скованим и обликованим по науци и вештини људској, и да никакве везе – осим номиналне – нема ни са Светим Писмо ни са Светим Предањем.

Нажалост, дух академизма је, током претходне две деценије, захватио и наш Православни богословски факултет у Београду. Овоме су најпре сведочили студенти, слушајући поједине професоре који су, у почетку стидљиво, а потом све смелије и гласније одбацивали дух православне побожности. У најбољем случају они би га толерисали – док се не замени једним новим, академским. И то није била само ствар „недовољног“ образовања старијих или мање образованих свештеника и лаоса, него управо ствар побожности.

Наиме, заједнички именилац ових професора био је одбацивање страха Божијег – који је почетак мудрости (Пс. 110: 10)! За њих је почетак мудрости била јерес апокатастазе. а отуда је долазио и њихов негативан став према: монаштву, посту, молитви, подвигу, послушању – једном речју према читавом Православном Предању. Њихов однос према Светим Тајнама, постао је свима јасан у доба короне – премда је нама студентима био јасан и много раније.

Сасецали би сваку националну идеју и везу са богословљем наше Цркве као „превазиђену“, али су зато неговали и подстицали левичарске и грађанистичке идеје код студената. Са студентима који су били одушевљени њиховим „богословљем“, делили су, поред осталог, и негативан став према „догматичности“ Цркве и према њеном „недемократском“ поретку. Ово потоње их је посебно болело, јер је гушило њихову „слободну академску мисао“.

Сећам се да је, непосредно после погрома Срба у марту 2004. године, један од поменутих професора, јавно и веома бурно реаговао на жељу блаженопочившег владике Атанасија (Јевтића) да студентима пренесе утиске о страдању нашег народа на Косову и Метохији:

„Шта он мисли!? [викао је у амфитеатру] Eно му стадион [указујући руком ка стадиону ОФК 'Београд'] па нека држи митинге и предавања до миле воље. Ово је академска установа!“.

Били смо заиста шокирани и саблажњени наступом овог професора. Нико од нас, међутим, није био изненађени када је управо он 2018. године, стао на чело групе својих колега који су покушали да изведу пуч на Православном богословском факултету. Наиме, дух који је на њиховим предавањима провејавао више од две деценије, сабрао се, оснажио и оваплотио у покушају да црквени факултет (sic.!) отму из окриља Цркве, и ставе га искључиво под окриље Универзитета у Београду; као да њихова служба није била служба Цркви, него некој апстрактној академској заједници, чију би суштинску незаинтересованост за учење Цркве управо они требало да потврде и оправдају својим „ослобођењем“.

Када је, дакле, умрла свака нада да ће се ови професори вратити црквеном поретку, Црква је реаговала и стала на пут квазиинтелектуалном и квазиакадемском, а у суштини – то са жаљењем пишем – протестантском духу ових професора. Нажалост, они су заједно са својим истомишљеницима током последњих неколико месеци „подигли улог“ – иду на „све или ништа“. Они више не покушавају да отргну црквени факултет из окриља Цркве, него да саму Цркву отргну из окриља Јеванђеља!

Учешће Цркве у студентским протестима проглашавају јеванђељском обавезом, а истинском Црквом, групу људи која се сабира око идеје права, правде и демократије, иако им је добро познато да међу њима има и оних који немају никакве везе са Црквом – напротив! Истовремено и непрекидно хушкају демонстранте на сопствену браћу и сестре у Цркви који не деле њихово одушевљење протестима, стварајући атмосферу линча, вређајући небивалим увредама, претећи списковима и јахањем, тврдећи да је и најмања уздржаност знак издаје; одбијајући чак и да чују њихове аргументе, дискредитујући их и одбацујући унапред као издајничку пропаганду – иако су они, заправо, у потпуности јеванђељски.

Са њима би се и могло разговарати када би остали верни макар идеји либерализма и критичког мишљења; али, авај, синови (и кћери) противљења неће ни како они хоће! Остаје нам да се надамо да ће се смирити, извинити за увреде и претње – или макар јавно оградити од оних који то чине – те да ће до разговора ипак доћи.

У сваком случају, за нашу Цркву, за наше богословске школе, професоре и вероучитеље важно је да будемо свесни искушења и грешака којима је подлегло хришћанство на Западу. Рационализација вере и популизам, иако у једном тренутку могу наићи на одобравање значајног броја људи, не јачају, него слабе потентност црквене мисије. Наше је, дакле, оно шта је наше било одувек: да јачамо у Духу Светоме, у богопознању и светом начину живота, и да објављујемо да ће Бог судити живот свакога човека, Он који је бескрајно праведан тако да се ни једно тело пред Њим не може оправдати (Пс. 142: 2); али и да подсећамо да милост односи победу на суду (Јак. 2: 13) и да је Господ бескрајно милостив (Пс. 144: 8), тако да прима дарове покајања – жртве искупљења. Да позивамо, дакле, свакога човека да узме учешћа у заједничком приносу коначних и савршених дарова покајања – Тела и Крви Христове – ради опроштаја кривице, и ради победе над грехом у нама уздарјем које добијамо за тај принос, Духом Светим, даром усиновљења, којим ако ходимо вољу Очеву чинимо (Гал. 5: 16).

На крају желео бих да поделим и једно лично сведочанство проф. Оливере Петровић, које представља својеврстан печат овом нашем осврту. У погледу спора Оксфорд vs. Јустин Поповић, она је дуго година била на страни Оксфорда, поготово на почетку своје научне каријере. Међутим, данас, на основу дугогодишњег професионалног и животног искуства, она је у потпуности на страни о. Јустина: „Данас сам уверена, оче, да је отац Јустин био у праву – пророчки у праву!“.