Линк је копиран

Сунчаник инфо

13. 03. 2026.

ЗАШТО ЈЕ ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ ДАНАС НА УДАРУ: Верски аналитичар Предраг Ђокић открива шта заправо стоји иза напада на поглавара СПЦ

У атмосфери политичких притисака и снажних медијских кампања полемика око предстојатеља Српске православне цркве уклапа се у ширу борбу око Косова и Метохије, историјског памћења и духовног идентитета српског народа.

Није данас лако бити патријарх српски. Не само због тежине трона Светога Саве, већ и зато што се у времену великих притисака, подела и геополитичких ломова од патријарха очекује да буде и духовни отац народа и чувар његовог историјског памћења. У таквом времену свака реч Његове Светости патријарха српског Порфирија мери се више него што се слуша, тумачи више него што се разуме, а често напада више него што се поштено разматра.

Зашто је данас тешко бити патријарх српски?

Зато одбрана патријарха Порфирија није питање једне личности, него питање односа према самом месту које патријарх заузима у српском народу. Јер патријарх српски није обична јавна фигура нити коментатор дневне политике. Он је наследник духовне вертикале која почиње од Светога Саве и која је кроз векове чувала народ онда кад није имао ни државу, ни војску, ни политичку заштиту. Напад на патријарха зато никад није само напад на човека, већ често и покушај да се пољуља ауторитет једне од последњих институција која још увек сабира, памти и опомиње.

Косово и Метохија као линија преко које патријарх не прелази

Патријарх Порфирије је, упркос свим покушајима да се његове речи развуку, ублаже или изврну, остао јасан тамо где је морао бити јасан. Када је реч о Косову и Метохији он није остављао простор за двосмисленост. Више пута је поновио да су Косово и Метохија део Србије - не само као питање уставног поретка или државне територије, већ као заветни, духовни и идентитетски темељ српског народа. И ту се види суштина његове позиције: Косово и Метохија за њега нису политички слоган, већ место распећа и памћења, земља светиња, мучеништва и истрајања.

А управо то многима смета. Данас се преко Србије преламају различити интереси великих сила, различити пројекти преобликовања Балкана и различити покушаји да се српски национални простор учини духовно празним, историјски кривим и политички немим. У таквом амбијенту сваки глас који подсећа на континуитет, на право народа да памти себе и на обавезу да не одустане од својих светиња постаје непожељан, Зато није нимало случајно што се патријарх Порфирије често налази на удару. Не зато што је рекао нешто неодговорно, већ зато што није пристао да ћути тамо где би многи желели тишину.

Како се у савременим сукобима напада духовни ауторитет

Оно што се данас води против Србије није само политички притисак у класичном смислу. То је хибридни рат и асиметрични информациони удар, у којем више није неопходно нападати народ директно ако се могу ослабити његови духовни и симболички ослонци. У таквој матрици патријарх постаје пожељна мета, довољно је извојити једну реченицу, променити јој контекст, прећутати десет других и створити представу која се истином нема много везе. То није ново. Кроз историју су духовни ауторитети често били први на удару онда када је требало ослабити самопоуздање народа.

Црква није политично оруђе, нити медијско оружје

Међутим, патријарх Порфирије није патријарх од дневне употребе. Његова служба почива на једној дубљој православној свести: да Црква не живи од тренутне користи, него од истине, и да њена мисија није да се додворава сили овога света, него да остане верна Христу и предању. Зато су његове речи о томе да Црква није оруће, а још мање оружје од изузетне важности. У тим речима садржана је читава духовна мера православног схватања Цркве: она не припада странкама, интересним групама, спољним центрима моћи, нити медијским кампањама. Она припада Христу и народу који у њој препознаје свој дом, управо због тога патријарх Порфирије покушава да у јавни простор врати оно што је готово прогнано: духовну меру, саборност и одговорност. У времену кад се све своди на страну, блок, табор и етикету, он подсећа да српски народ не може опстати ако изгуби своју унутрашњу осу, која није ни политичка парола, ни медијски тренд, већ православна вера, историјско памћење и свест о припадности једном завету. То није романтичарска формула, него историјска истина. Српски народ је најтеже векове преживљавао захваљујући Цркви, а не захваљујући наклоности моћних.

Зашто одбрана патријарха значи одбрану духовне вертикале народа

Зато је важно и то што патријарх Порфирије не заборавља Србе у региону и расејању. Не као демографску чињеницу него као јединствени духовни простор народа који живи у више држава, али припада истом историјском и верском бићу. За православну свест народ није пука административна категорија. Он је заједница памћења, жртве, светиња и језика. Када патријарх говори у Србима у региону и дијаспори он не говори о периферији, већ о живим деловима једног истог духовног организма. Проблем савременог света јесте у томе што не разуме такву врсту одговорности. Данашња политика признаје интерес, али не разуме завет. Признаје силу, али не разуме светињу. Признаје медијску конструкцију, али не разуме духовни ауторитет. Зато многима и није јасно зашто патријарх не говори језиком који би био лакше сварљив у савременим центрима моћи. Одговор је једноставан: зато што он није постављен да говори оно што ће се свидети времену, већ оно што ће остати верно истини Цркве и страдању народа.

Чувар заветне свести, бранилац светиња

Одбрана патријарха Порфирија зато није никаво слепо навијање нити покушај да се један човек прогласи недодирљивим. То је пре свега одбрана права да српски патријарх буде оно што јесте: духовни предстојатељ народа, чувар заветне свести, бранилац светиња и глас који не пристаје да се национално памћење претвори у предмсет туђих интерпретација. Јер ако се од патријарха тражи да заборави Косово и Метохију, да ућути о страдању свога народа, да не говори о духовном јединству Срба ма где живели, онда се од њега уствари тражи да престане да буде патријарх српски. А то би већ била победа оних који не нападу само једног човека, него саму идеју да српски народ има право на своју духовну вертикалу, своје памћење и свој глас. Управо зато патријарха Порфирија данас не треба бранити буком, него озбиљношћу. Не страначким речником, него језиком истине. Јер у одбрани њега брани се и право српског народа да остане оно шта јесте: православан, историјски свестан и веран својим светињама.