Зоран Ђуровић
Зоран Ђуровић: Владика Давид, студенти и људи од вересије
Владика Давид Крушевачки је упорно изложен медијској хајци, али и „пријатељској“ ватри. Одлучио сам се стога да ставим тачку на ову дијатрибу, у складу са чувеном: Roma locuta, causa finita est.
Интенционално подривачки спин се односи на један параграф из Перовићевог текста: Здухачи, манитоши и људи од вересије.[1] Владика Давид пише херметично, увијено, тежак је за праћење, користи турцизме, варваризме, солеицизме, кованице, нове речи и сл. (све ствари одобрене још у св. Августина, да напоменем „чистунцима“). И то је главни разлог зашто и сам не може да се одбрани, јер обичан народ не разуме шта је заиста хтео да каже, и када обичан човек прочита „безазлену“ интерпретацију његових спинера, није сигуран да ли је Давид успео самог себе да оправда, да се појасни.
У инкримисаном параграфу читамо: „Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца..., не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке“.
У „добронамерном“ приопћењу шесторица владика тврде да је Митрополит Давид овде студенте назвао усташама.[2] Уопште нису поменути студенти. Мисли се на неке од владика, као и свештеника, професора-теолога. Давид то није поменуо отворено и зато му се ово вратило у лице. Искористили су његова ipsissima verba. Није рачунао на закучасти таленат његових „добронамерних“ читалаца.
Давид се позвао на своја 2 претходећа параграфа у којима говори о овима, а не о студентима.[3] Говори у 9: „По сунцу ишли, ћудљиви даскали и карађози, своје службе недостојни, зато што се никада нису ни мало смирили, нити од страсти очистили, уображавају да је Црква макета и черга коју они имају право да обрћу, са свих страна загледају... Будући да их верни народ одбацује у матици, они завршавају у приобаљу. А тамо, када народ обмањују, они му и финансијско било ослушкују... они свуда трагају за интересом. А тамо су још само Абориџини остали непросвећени њиховим лицемерством, умешеним од џепарења по методима Круга двојке и лацманских згода за ласно и брзо преверавање“. У 10 пише да ови на које мисле су изгубили нормалан вид и да се њихова светлост креће ка тами. Желе да их медији стално ките фасцинантом славом, као из ријалитија. У говоранцијама испале и понеку јеретичку, и тако годинама гурају.
Сасвим јасно: ћудљиви учитељи (даскал је учитељ, не студент; неко би требало да то објасни овим епископима) и ликови из позоришта сенки, „своје службе недостојни, зато што се никада нису ни мало смирили, нити од страсти очистили“. – Нису ово никави студенти, него ткз. учитељи са улогом из позоришта сенки, недостојни свог звања, несмирени и острашћени. Дакле, мисли на владике и учитеље у мантијама.
Зашто Давид не каза отвореније? Јер би се ови – који су се овде препознали и решили да му дођу главе – побунили како он мисли на све владике и хули на епископско достојанство. После би морао да им приведе нпр. из св. Григорија Богослова да су владике и ови лже учитељи немогући људи, и како је Григорије говорио: Дабогда добили шуљеве па де не можете да седите на катедрама! – Не дај Боже да је Давид употребио клетву као Григорије Назијанзин, где би овим његовим критичара било краја?! Запевали би до Небеса, иако се у потаји наслађују дављењем владика и јахањима, како вели њихова ударна песница, Благоје Пантелић. Свако ко је пак стекао употребу разума неће рећи како су сви у мантији исти.
Зато наставља: они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. – Овде мисли на егзибиционистичку оригиналност коју ови изводе, а да постану аутентично оригинални то никада неће моћи. Зато су ту огледалца..., не за душе него за бакаруше. Стари бакарни новчићи. Понижава их зато што су јефтино продали веру за вечеру, односно за своје ужитке. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, – висе по улицама и светским трговима (медијима, друштвеним мрежама) да би могли да ураде посао. Имају своје ајванли-паше – као што је нпр. чувена Фон Крамон – који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке.
Ови псеудо-пастири су управо ти који манипулишу студентима. Бонистички говор може да прође само код наивног света. Драматично је ову методу порушио Исус из Назарета: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, и говорите: Да смо ми били у време отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. Испуните и ви меру отаца ваших“ (Мт 23, 29-32). Давид није бониста, ови јесу.
Сада се на Теологијанет – давно сам их крстио у ТеологијаЊет, тврди како су ова 6-орица епископа израз саборности СПЦ, и замењујући тезе, СПЦ на челу са Патријархом Порфиријем покушава да направи раскол![4] Овде је идеја била да се скине глава Давиду, а права мета је био Патријарх. Порфирије није пао на игру, тако да је Давид остао неповређен. Проблем ових злонамерних спинера је што су успели да направе одређену помутњу у народу, а у и спором на разумевању клиру, па су, преко N1 и Nova.rs, дигли хајку на Давида да би погодили Патријарха. Штета је учињена, али не онолика колико су се надали.
Ergo, видесмо како неки у мантијама, као и теолози, су наводно за младост, будућност, правду, меритократију, истину, законитост итд. А ми смо против свега тога. Та демагогија је неподношљива. Борити се по правилима, то нам препоручује Апостол Павле.
Друго, ТеологијаЊет је ангажовани и антицрквени портал који ради по свим методама по којима се врши обојена револуција: форсира се младост, памет, вредности које су често дискутабилне, али су модерне; новци нису проблем; купују се људи, плански и систематски се објављују свакодневно ангажовани текстови, јер су у СПЦ углавном диносауруси, време их је прегазило, па не могу да прате темпо. Млади вукови немају милости, саборно пишу текстове – можда и докторате. Нема никада самоиспитивања или самокритичности јер то може да изазове колебање код њихових конзумената. Главна теза, коју већ годинама возе, је да је Порфирије Вучићев патријарх и када скину Вучића и он иде у пакету са њим. У ту сврху се дехуманизује Порфиријев лик: «он није народни патријарх»; «после Павла ми немамо патријарха»; «профитер је», «послушник власти»; «ако би био са сиромашном децом, то је само представа»; «када позива на не проливање крви, служи Вучићу, чији је (глуп спин) брат од тетке». Не би ме изненадило да ови екстремни левичари још набаце Патријарху како је као Митрополит љубио руку Папи, па да се придруже екстремним десничарима, не знајући да је сâм св. Марко Ефески љубио руку Папи и клањао му се.
За „побожне“ наводе Златоустог који се херојски противио властима. – Ово је жалобна паралела, јер објашњавати овима историјске суптилности било би бескорисно. Препоручује се Порфирију да се остави трона и угледа на св. Саву који се добровољно оставио своје службе зарад млађег и лепшег, јер је био самокритичан и знао је да је дао све што је имао.[5] У науци се појавило више теза због чега се Сава повукао (довољно прочитати у Слијепчевића), али ова Тупњанинова је оригинална! Таква бесмислица никоме није пала на памет. Но, овде је парола: Трпај све што можеш. Хвали се Савин друштвени активизам, његов смисао за Realpolitik, његов смисао за правду и борба за обесправљене итд.[6] У једном сценском наступу се каза, како је св. Симеон Немања рекао Сави: Ти си сада мој отац! – Желећи да се дневнополитички то искористи као парадигма да су сада студенти нама очеви и да од њих учимо![7] Та Немањина реченица не постоји, као што ни Сава није никад рекао: Срби су мој народ, не Папин! Или: Србија је изнад Истока и Запада.
Некаква далека реминисценција би се могла наћи само у Хиландарској хрисовуљи цара Алексија III, где он пише: „Преблагодарни велики жупан Србије и љубљени пријатељ царства ми господин Стефан Немања, у монашком образу преименовани Симеон, долазећи у овај телесни живот свакако је стигао пре свога сина Растка, у анђеоском образу названог Саве, али је овај Сава несумњиво претходио своме оцу на путу у усамљенички живот и као син постао је предводник у духовни живот творцу свога телесног битисања“. Само ко се не разуме у византијску реторику може извући: Ти сада мени буди отац!. Реч је о манипулацији текстовима. Али не безазленој и не неинструментализованој манипулацији. Имамо посла са вуковима у јагњећем руну.
3. spc.rs
7. facebook.com
Зоран Ђуровић
Свештеник Српске Православне Цркве
Оставите коментар
0/400 карактера