„Идите и све народе начините мојим ученицима, чистећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28; 19-20)

Преображење Христово, блистање Његовог божанства, светлост је истинита која преображава, просвећује и освећује свакога човека који долази на свет (Јн. 1: 9). Истина Христова све исцељује, све очишћује и доводи у јединство и склад. Отуда и мир и сигурност коју Господ даје: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји.“(Јов.  14,27). То није мир од овога света, у коме постоје било каква растојања, то је тајанствена светлост, која не расеца, нити дели…

Дух овога света је другачији. Он не исцељује, и никада не доноси мир. Он не зна за трпљење и очишћење, него истину и правду тражи кроз једнакост – ту главну заблуду разума, на којој почива сваки рачун. Притом, највише забрињава то се рачуном баве они који знају да је управо њима дуг опроштен и рачун поцепан. Поједини свештеници и теолози, уместо речи Јеванђеља, речи покајања и праштања, у својим јавним наступима уносе конфузију, нетрпељивост и немир. 

Богослови који тако говоре, духом пролазним и приземним, имају утисак да устају у заштиту вере, међутим, сами су, можда и не увиђајући, толико пали под утицај логике овога света да Православље не разумеју, а народ дезоријентишу и заводе на странпутице. Када Православни богослови не говоре језиком Православља, језиком љубави Свете Литургије, који је исконски језик човековог бића, када не говоре језиком који постојеће законе ефемерности и пропадљивости преображава изнутра, него заговарају уску, узнемирујући и круту логику овога света, покушавајући да стварност поправе борећи се попут активиста из невладиних организација за социјалну правду, слободе и људска права, морамо их подсетити да он њих то не очекује. Напротив, то је пораз и одустајање од силе коју нам је Господ оставио, којом су свети мењали и себе и свет.

 Када о Цркви пише, свештеник Владан Перишић, у тексту „Од послушности до савести“, он у други план ставља њен литургијски поредак, а он је суштински важан за Цркву. Из литургијског поретка извире и административни поредак Цркве, поредак власти и одговорности. Заправо, о. Владан Перишић сведочи један сасвим другачији дух теологије, дух који је стран Православљу. Логичка испарчаност и исецканост, која се само назива анализоом, заправо замагљује православно предање, а оно нас охрабрује речима Христовим: „Иштите најпре Царство небеско, па ће вам се остало придодати“, оно нас лечи од сваког дефетизма, збуњености и половичности, и од сваке странпутице која би се учила пречом и „јеванђељскијом“ од Јеванђеља. Православно педагошко предање и духовност никада се није срозавало у аутономизована права појединаца и моралистичке поруке људском друштву, већ је „мудрост и сила која одозго долази и на Небо уздиже. То је сила која не кука на неуспешност и неефикасност институција света који у злу лежи, него преображава оно шта институцијама недоступно, а једино је извориште зла – срце човеково. Јер Црква није од овога света, већ је овде и сада део Царства небеског. Црква није невладина организација, нити се ослања на силу овога века, нити на памет овога века, нити на вештину људи овога века. Цркву није начинио човек, него сам Бог, Духом Светим.Црква, а спасење којем људи теже, није само и искључиво остваривање спољњих добара, него је пре свега питања срца. Ми улазимо у Рај део смо Раја ако смо на путу покајања и подвига, очишћења и просвећења,  јер „Царство Божије, унутра је у вама.“ Када у трагању за спасењем помислимо, ево га овде, или ено га тамо, онда смо, како каже Свети Атанасије Велики, као они који јуре својим кочијама без смера. „Очистите најпре срце ваше, па ће вам се остало придодати“, та врста подвига даје целокупну истину у благодати Литургијског живота. Она нам се открива Духом Светим кроз историју спасења, не као део, већ целина, и не као трагање, него као победа, а затим и као сведочење те победе.

Шта се, дакле, очекује од свештеника и богослова? На шта треба Црква да позива? Она свакога човека позива на обожење, и ништа мање од тога. А све друго је мање од тога. Сваки други позив и апел представља пораз и одустајање од Христа, јер најпре је Царство Божије, а потом ће се све друго придодати! Дођите људи у Цркву. Дођите на Свету Литургију. Она даје „сигурни мир и спокојну радост у горким искушењима, радост која превазилази сваку радост“, како је говорио Порфирије. То је њен једини циљ, јер бездан милосрђа Божијег вапи бездану нашег греха: „Дођи и види!“. Тако и наш Патријарх позива: „Добро нам је овде бити, дођи и види!“ Она обасјава нествореном Светлошћу, позива на покајање и преумљење, на задобијање дарова Духа Светог, на спасење и Васкрсење Христом.

Православни богослови су Христопроповедници. Језик Православног богословља је израз благодатног искуства, тајанственог живота Цркве, живота у Христу. Богослов који, попут свештеник Вукашина Милићевића интерпретира своја појединачна гледишта, можда и исправна у неком испарчаном, исепканом и рањеном контексту овога века, а јасно говори да није сам није „мистагог“, да не говори из тајне богопознања и не саопштава такво искуство, не може бити истински богослов.

Истинско богословље је пут ослобођења, и оно је већ ослобађајуће, и то баш од брига за све друго шта није Царство Божије, а шта ће нам се додати по промислу Божијем. Управо од брига за све релативно, ефемерно, пролазно, пропадљиво, јер све је већ побеђено, и ми смо део те победе. То је пут кенозе, смирења и испражњења од зла, али и од злих брига. Ослобођења свог унутрашњег простора од себе, од егоизма и страсти. У тај простор настањује се Дух Свети. Једино тако богослови могу да подаре Христа свету. Зато је Пресвета Богородица истински богослов, и образац богословља. Богослови једино Духом Светим постају сасуди из којих извире вода једномислија, заједништва и истинског исцељења, а не противречја, анализа, подела и немира.

Кормило љубави, на које нас у својим беседама позива Патријарх Порфирије, јесте богословски жар Духа Светога, сила благодати Божије. Њиме истински богослови постају објавитељи и сведоци другачије стварности, света који долази, „дара Очевог који припада Христу, а они -истински богослови – припадају Христу, до вечности“. Они не објављују себе, своје знање, своје учење, јер знају да је нова стварност истинитија од сваког другог сазнања.  А како се то достиже? Досезање тог чуда, је заправо оно досезање којим је нас Христос досегнуо. Он самога себе објављује, кроз онога који у својим недрима носи истинско смирење, сведочи Свети Симеон Нови богослов. Смирења, међутим, нема без послушања и поретка. Тамо је тај миомирис Христов, благоухање Божије, које удахњује нови живот. На то нас подсећа и Свети Јован Лествичник : „Из послушања се рађа смирење, из смирења расуђивање, из расуђивања провиђење, из провиђења прозорљивост“. А управо су на поредак и послушање ударили они које поменусмо, и то није случајно! Они имају још нешто да додају Христу и Цркви Његовој, још понеку мудрост и покоје право.Истински богослов, међутим онај је који, објављује целом свету да он сам нема ништа, и да једино Христос има све! А Црква је Христос кроз векове.

Пресвета Богородица, је својим послушањем и поверењем, својим јасним: да и амин, задобила смирење и своје тело учинила домом самога Логоса. Пресвета, међутим, иза себе није оставила ни једну теолошку расправу. У односу на Бога остало је њено: да и амин. Нама је поручила: Што год вам рече, учините (Јн. 2: 5) Ето послушања, ето врата Раја и истинског богословља. Ето царства спокоја и благости Божије, тишине јасније и разговетније и учинковитије од свих речи и свих дела људских.