Навршава се 31 година од почетка погрома “Олуја”. Током ње је из својих домова избегло и протеран велики број Срба из Хрватске, а бројни цивили изгубили су животе или се и данас воде као нестали. За хиљаде породица тај август није само историјски датум, већ тренутак који је заувек поделио живот на оно што је било пре и оно што је уследило после. Остали су напуштени прагови, породичне фотографије, гробови предака и успомене које се преносе с генерације на генерацију.

Више од три деценије касније многи и даље траже одговоре: где су нестали њихови најближи, да ли је правда задовољена и колико је регион спреман да о страдању говори отворено и без заборава. Истовремено се поставља питање како млађим генерацијама пренети истину о догађајима који су обележили крај једног живота и почетак дугог пута без дома. Какво место сећање тај догађај данас има и може ли оно бити темељ разумевања, а не нових подела?

Банстол – место где сећање живи

Једно од најпознатијих викенд-насеља на тромеђи Сремских Карловаца, Инђије и Ирига, Банстол, данас је дом великом броју избеглих. Испред храма Благе Марије, посвећеног жртвама акције “Олуја”, јутрос је дочекан митрополит сремски Василије. Одржана је света архијерејска литургија, а потом и молитвени помен страдалима.

Сваке године овде се окупљају људи који су током рата деведесетих изгубили чланове породице или домове, али и њихови потомци, како би очували сећање. Међу њима је и Радован Миљевић, избеглица из Баније.

Радован је дошао са подручја Баније, из општине Петриња, из села Лушчани. “Јако лепо место, Фрушка гора нас подсећа на то место. Тако смо ми дошли овде, на Фрушку гору”, прича.

Његовог деду је ово подручје привукло првенствено јер личи на Банију. Кренули су 4. августа. “Нико није знао да ће то бити пут без повратка. Нико није ни веровао да ћемо ми да кренемо са наших огњишта”.

Имао је 12 година. Сећа се детињства до тада. После 1995. године “није ту неког детињства ни било”.

“То је све било размишљање како преживети, шта даље. Да ли ћемо се враћати назад или се нећемо враћати”

Када су видели да повратка нема, кренули су да остварују живот овде – и успели су.

Са сестром, бабом и дедом стигао је у Нови Сад, где су завршили школе, почели да раде, скућили се и направили кућу.

“Оставили смо све. Све што су генерације стицале, уназад 5-6 генерација, то је све остало иза нас. Дошли смо овде без игде ичега. Кренули смо од нуле”

Враћао се у родни крај више пута, са породицом и децом. “Нема тамо шта да се види, све је разрушено. Само згариште. Кад уђем у двориште, неке успомене се пробуде, али враћамо се овде, где смо кренули тај нови живот да стварамо”.

У храму Благе Марије, када запали свећу, помисли на целу фамилију – мртве и живе, и на све који су страдали у “Олуји”.

“То је неко подсећање. Зато и јесте овај храм направљен, да имамо где да запалимо свећу за страдале људе из Крајине”

Млађим генерацијама поручује: “Треба опростити, али никад заборавити. Треба све да знају како смо протерани, због чега, где смо дошли. То не сме да се заборави. Може да се опрости, али заборавити се не сме”

Глас бившег заступника: Народ који се снашао

Бивши представник сабора Хрватске Ратко Личина је истакао да су удружења прогоњених из Крајине недавно предложила Декларацију о истребљењу Срба на подручјима Хрватске у 20. веку, обухватајући не само “Олују” већ и страдања у Другом светском рату и промене становништва колонизацијом.

“Са овим изгоном, фактички, Срби су доведени малтене у истребљење на том подручју”, нагласио је Личина. Такође је поменуо да су многи од најпознатијих Срба, попут Тесле, Миланковића и Пупина, управо Крајишници, оповргавајући предрасуде.

Говорећи о периоду пре “Олује”, Личина је објаснио да су Срби у Крајини били исцрпљени. Подсетио је на успешне одбране територија у “првом полувремену” рата, које су прошле са минималним жртвама, насупрот “траљавом” вођењу операција ЈНА. Долазак УНПРОФОР-а и каснији губитак територија попут Миљевачког платоа и Медачког џепа, без могућности повратка, створили су осећај беспомоћности.

“Време је пролазило, и време свакако није радило за нас, и мислим да је то био кључ, кључ целе приче”, навео је. Живот у Крајини у то време, како је илустровано у серији “Тврђава”, био је обележен неимаштином и прекидима у снабдевању, попут струје.

Историчар Предраг Марковић је из историјске перспективе разматрао судбину Срба из Крајине, имплицирајући да, иако нису масовно побијени, њихово “нестајање” са тих простора омогућава поређење Туђманове политике са Павелићевом, при чему је Туђман успео да “уклони Србе” као “реметилачки фактор” уз подршку Америке. Марковић је нагласио да је Америка заштитила хрватске генерале од оптужби у Хагу, јер би следећи корак биле оптужбе против америчких саветника. Иако број од 2.000 жртава “Олује” не делује велик, он представља 20 одсто укупног броја људи на терену.

“Усташе би биле делимично задовољне тим, тим процентом убијених”, истиче.

Посебно је трагично што су жртве углавном били старци и старице. Марковић је истакао фундаменталну разлику: злочине у “Олуји” починила је званична хрватска војска и полиција, за разлику од паравојних формација које су чиниле злочине на српској страни.

Парадокс је, каже Марковић, да Хрвати “славе дан када су од трећине своје земље направили пустињу”.

“То је демографска пустиња, уз спаљене куће, где ништа није остало. Ниједна земља то није урадила, да толики део своје државе уништи. Зато што им сметају, што су им сметали Срби”, прича Марковић.

Он такође оспорава наратив да се војска Српске Крајине није бранила.

“Напротив, она се веома бранила, уз значајне губитке на хрватској страни тог дана. Ипак, однос снага био је скоро 10 према 1, уз напредну хрватску војску и српску војску састављену углавном од старијих људи (просек 43 године), без озбиљне опреме и комуникација које су уништили Американци”, додаје.

Дух Крајишника у Србији

Упркос страшној трагедији, Марковић и Личина су истакли да су Крајишници донели “нову енергију” Србији.

“Светлију страну да смо добили једну од највреднијих, за разлику од неких других група”, рекао је Марковић.

Истакао је да су Срби из Крајине, које хрватска држава није мазила никад, заправо научили да се “сами уздају у себе”.

Иако су дошли “у папучама и на тракторима”, многи су данас успешни људи, који су “подигли и Србију”. Навео је примере угледних научника који су као деца дошли из “Олује”.

За старије људе, трагедија је страшна, јер су им животи избрисани. Без фотографија, албума и предмета, не могу да докажу да су икада живели. “Нису знали да заувек напуштају куће”, приметио је Марковић, описујући како су успомене остале тамо.

Ипак, млађе генерације су пронашле нове животе у Србији, удахнуле јој нови живот и, парадоксално, кроз сопствени бол и борбу, обогатиле је. Сећање остаје кључно, али и снага да се гради будућност, чувајући истину о прошлости, али не дозвољавајући јој да паралише живот.

Извор: euronews.rs