У основи родне идеологије стоји инсистирање на разлици између пола, као биолошке датости и „рода“, који представља неку врсту „друштвеног конструкта“. Како то Савет Европе дефинише, род представља „друштвено конструисану дефиницију мушкарца и жене. Представља друштвено обликовање биолошког пола, одређено схватањем задатака деловања и улога приписаних мушкарцима и женама – у друштву, у јавном и приватном животу. То је културолошки специфична дефиниција феминитета и маскулинитета [то јест, женскости и мушкости, прим. аут.] и према томе променљива у времену и простору“. Наш недавно усвојени Закон о родној равноправности, род дефинише као „друштвено одређене улоге, могућности, понашања, активности и атрибуте, које одређено друштво сматра прикладним за жене и мушкарце укључујући и међусобне односе мушкарца и жене и улоге у тим односима које су друштвено одређене у зависности од пола“. Оно што можемо закључити, на основу изнетих дефиниција, за разлику од пола, који је биолошка датост, за род се очигледно тврди да је он друштвени, социолошки конструкт. Ипак, та појмовна диференцијација пола и рода на природни и друштвени феномен, не остаје конзистентна у самој родној идеологији и то ћу у текстовима који следе показати – тзв. род има тенденцију да се представља и као биолошки појам, иако то суштински није.

Разликовање пола и рода налазимо још 1955. године, код психолога Џона Манија, који је род дефинисао као „све оно што особа каже или чини да би се приказала као неко коме припада статус дечака или мушкарца, односно девојчице или жене“. Амерички професор психијатрије Роберт Столер, 1968. године, у својој књизи Sex and Gender (Пол и род), прави разлику између пола и рода, говорећи да пол има своје биолошке основе, односно да је то једна очигледна биолошка датост, док је род нешто што се „дефинише психолошким садржајем, понашањем, осећањима и мишљењима неке особе“. Један сајт (psihologica.rs), који промовише родну идеологију, објашњава појам рода на следећи начин: „Род, као друштвено конструисана категорија, зависи како од културних представа о полу које има неко друштво или заједница, као што зависи и од самоиндетификације неке особе. Као важна димензија људске личности, род настаје у интеракцији индивидуе са друштвеним окружењем, и има своје последице на целокупан живот индивидуе. С обзиром на то да је род друштвени конструкт, он се креира и репродукује кроз низ свакодневних пракси и друштвено одређених и очекиваних понашања. Док се дечацима дозвољавају грубље игре и толерише немирност, девојчице се уче лепом понашању и бризи за друге, као што се од њих очекује, да када порасту имају манире, активности и облачење у складу са својим родом“.

Сажето речено, по горе изнетом – пол је оно што нам тело показује да јесмо (мушко или женско), а род је оно што осећамо „да јесмо“ (мушкост или женскост). По родној идеологији, пол и род нису само два различита појма, већ се не морају нужно ни поклапати. Тако, особа може бити мушког пола, а осећати се као жена (то јест, осећати се да припада „женском роду“), или бити женског пола, а осећати се као мушкарац (то јест, осећати се да припада „мушком роду“). Али ово је само почетак врло компликоване приче – родна подела није само бинарна („мушки“ и „женски род“). Родова има око стотину, како родни идеолози тврде. Но, о томе ће бити речи у неком другом тексту.

Родни идеолози воле да пол и род дефинишу и на следећи начин. Пол (енг. sex) је „оно што је између твојих ногу“ (what’s between your legs), док је пол (енг. gender) „оно што је између твојих ушију“ (what’s between your ears). Другим речима, пол је оно што биолошки јесмо, а род је оно што нам је у глави, односно оно што осећамо да јесмо – осећање „мушкости“ или „женскости“. Овде већ уочавамо прву неконзистентност тзв. појма рода – од „друштвеног конструкта“, односно друштвеног тумачења улоге мушког и женског пола, он постаје субјективни „осећај мушкости“ и „женскости“.

Око дефиниције пола је све јасно. То је биолошка датост, чињеница, на коју указују анатомија нашег тела и наши хромозоми (XY – мушкарци и XX – жене). Дакле, пол је биoлошка чињеница која недвосмислено показује ко јесте мушко, а ко јесте женско људско биће. Оно што је такође чињеница је да постоје људи који се рађају са телесним карактеристикама, унутрашњих и спољашњих органа, оба пола. Тај феномен се назива међуполност, интерполност или интерсексуалност – и нема никакве везе са тзв. неподударањем пола и рода, о којем говори родна идеологија.

Док је са разумевањем дефиниције пола све кристално јасно, са дефиницијом рода, када се инсистира да пол и род нису исто, ствари не стоје тако. На основу већ уочене неконзистентности тзв. појма рода,  из горе наведених дефиниција, могло би се закључити да је род нека врста друштевног тумачења онога бити мушко и бити женско. Даље, могло би се рећи да је род скуп очекиваног понашања и манира мушкараца и жена. То могу бити начин облачења (на пример, за очекивати је да грудњак носе жене а не мушкарци), естетике (на пример, за очекивати је да се жене шминкају, а да мушкарци могу да имају браду и бркове), манири у понашању, покрети тела (на пример начин ходања), итд. Род се, по једној дефинцији, назива „друштвеним конструктом“ јер једна друштвена заједница (обичај, етос) дефинише шта је то што јесте пројава мушког и женског бића, односно шта је то што приличи мушком и женском бићу. Међутим, конфузија почиње када се у причу о роду уведе и друга дефиниција „рода“, као субјективног осећаја мушкости, односно женскости (то јест, као оно што је између наших ушију). Да ли је ствар тако једноставна, да је „род“ појам који указује да, на пример, неко ко је мушког пола не жели да прихвати да се понаша онако како друштво од њега очекује, с обзиром да је мушког пола? На пример, он жели да носи сукњу и грудњак, да се шминка, лакира нокте и сл. Да ли је то разлог да се закључи да он припада „женском роду“, иако је по полу мушкарац? Овде наилазимо на контрадикцију. Са једне стране се тврди да је род друштвени конструкт – обичај, етос друштва диктира тумачење „мушкости“ и „женскости“, а са друге стране имамо индивидуу која то не прихвата и, иако мушког пола, пројављује „женскост“ и за себе каже да је „женског рода“. Али где му нестаде та тежња за слободом од „друштвеног конструкта“? Јер он не прихвата „друштевни конструкт рода“, а управо је себе назвао особом „женског рода“ у складу са тим истим „друштевним конструктом“ женскости – његово понашање је управо етос друштва протумачио да приличи женској особи. Зар се неслагање са „друштвеним конструктом“ не би боље исказало тако што би се рекло – ја сам мушкарац који не жели да се понаша и пројављује своје биће, онако како већина (друштво) тумачи мушкост? Даље, да ли то значи да, када би се „друштевни конструкт“ променио, то јест када би друштво „очекивало“ да мушкарац носи сукњу и грудњак, дотична особа би самим тим постала особа „мушког рода“? Остаје, дакле, контрадикција и недоумица, да ли је „родни осећај“ индивидуално одступање од уобичајеног „друштвеног конструкта“ одређеног „рода“ (мушкости или женскости), или је пак тумачење себе самог у складу са тим „друштвеним конструктом“?

            Ако пак осећај родне припадности није тумачење самог себе у складу са „друштвеним конструктом“ мушкости и женскости, шта је онда мушкост или женскост која се „осећа“? Шта осећа неко ко себе осећа да припада „женском роду“, а шта неко ко осећа да припада „мушком роду“? Морали бисмо да најпре дефинишемо мушкост и женскост, како бисмо јасно знали шта је то што осећамо као свој „родни идентитет“ – морали бисмо, наиме најпре да дођемо до појма, до онога што нам је „између ушију“. Ако „род“ није исто што и пол, ако је то „осећај“ припадности „роду“ који се не мора слагати са биолошким полом, ако је то одступање од „друштвеног конструкта“ мушкости и женскости, шта је онда осећај „родне припадности“? Шта подразумевамо под осећам се као мушкарац и осећам се као жена?

Аутор ових редова је неко ко воли да спрема храну (чак и неку компликовану, као што је завијање сарми), неко ко је увек веровао да је и мушко-женско пријатељство могуће, неко ко је као клинац играо и ластиш са девојчицама и ону чувену игру са ластишом „Олимпијаде“. За такве особине је често добијао епитете „женски Петко“ (додуше и по дефиницији рода нашег садашњег Закона о родној равноправности, ја сам тада очигледно био „женског рода“). Јасно је да друштво, некада и превише затуцано и ригидно, очекује неко дефинисано понашање од мушких и женских особа. Али, аутор никада себе није „доживео“ као девојчицу, због свог „женског понашања“. Добацивање околине да је „женски Петко“ никада није довело у кризу „осећај“ да је он дечак који воли да се игра и са девојчицама, те као такав није поклекао пред „друштвеним конструктом“ мушкости. Додуше, више са другарицама не игра ластиш и „Олимпијаде“, али и даље са задовољством спрема укусну храну и има, поред мушких и женске пријатеље. Шта је аутор требало да уради? Да поклекне пред „друштвеним конструктом“ мушкости – па или да прекине са „женским понашањем“ (да више не буде „женски Петко“), како би остао мушко или да настави са својим начином живота, те да у складу са наметнутим „друштевним конструктом“ мушкости, себе прогласи за женско? Да ли мој опстанак „осећаја мушкости“, упркос томе да сам у неким стварима остао „женски Петко“, руши теорију родних идеолога да род и пол нису исто и да је род следовање „друштевном конструкту“ мушкоси и женскости? Вероватно ће ми апологете родне идеологије одговорити да, упркос свом „женском понашању“, нисам имао проблем са својим „осећајем припадности мушком роду“. Ја бих онда упитао – шта је то требало да у себи осетим, па да се доживим као мушко или женско?

Ђакон др Александар Милојков