Док је шетао ауру и звање православног теолога по грађанистичким медијима, потписиван као свештеник, Милићевићева реч је у тим круговима имала тежину. Сада, кад је у потпуности завршио конверзију, његово мишљење није ексклузивно, чак ни на Пешчанику

Чим је јавност обавештена о томе да ће опело генералу Ратку Младићу служити патријарх Порфирије, било је јасно да Српска православна црква нема намеру да калкулише и балансира подршку и поштовање покојнику, што је донекле разумљиво јер Црква не излази на изборе, али нипошто не чини мање отужним ћутање и одсуство свих оних који нису нашли за сходно да, на било који, али експлицитан, начин, учествују у народном испраћају народног генерала.

Док су, дакле, такви расуђивали о томе како ће се ова смрт и погреб одразити на њихове изборне резултате, односе са роботизованим бирократама Европске уније и на подршку коју од ње очекују, али и на њихове турнеје, уметничке пројекте, продукције, прихваћеност у региону, број лајкова на друштвеним мрежама, патријарх је урадио оно што се подразумевало да ће српски патријарх урадити, без много помпе и театралности. Испратио је покојника у рајска насеља и поново заћутао.

Сведочећи још једном своје суштинско и нераскидиво јединство са народом, СПЦ се изузела из дневнополитичког контекста, али далеко од тога да су овај чин сви тако разумели, што је и логично, јер ни заветни карактер скупа на Топчидерском гробљу није схватљив свима, премда чак и наши непријатељи понешто нагађају о томе. У сваком случају, чини се да патријархова одлука није наишла на гласније одобравање на првом месту због тога што су, они који добро познају своју Цркву и знају како дише, сматрали да се његово присуство и началствовање службом у овом случају подразумева и да не постоји шанса да му искрсне неки важан међуцрквени састанак тог јутра.

Са друге стране, велики је број верника и патриота који верују у пропагандне фантазије, што власти, што њених противника, о поданичком односу наше црквене јерархије према режиму, па због тога, чак ни у чину који далеко превазилази ово пролазно питање, нису смогли снаге да јавно одају признање за истинитост и храброст српском патријарху. Они су се, у ствари, тако сврстали раме уз раме са онима који су већ на први медијски спомен патријарховог доласка доживели хистерични напад, иако су једва чекали повод да поново нападну Цркву.

Парадоксално пролеће

Без сумње, патријарх Порфирије се већ раније показао као интригантна и у одређеном смислу непредвидива личност. На трон је дошао као велика нада грађанистичке и левичарске Србије, а и Хрватске, а онда их је све дубоко разочарао. Са друге стране, иза њега стоје неке изјаве и одлуке о којима би било занимљиво и корисно да се изјасни данас – будимо сасвим отворени, неке речи које су дубоко повредиле српски народ и одлуке које му никада нису до краја објашњене.

СПЦ се изузела из дневнополитичког контекста, али далеко од тога да су овај чин сви тако разумели, што је и логично, јер ни заветни карактер скупа на Топчидерском гробљу није схватљив свима

Но, све то нипошто не значи да је „недостојан“ како урлају мрзитељи Бога, Цркве и српства заједно са онима који толико „воле“ Бога, Цркву и српство да до поседнутости мрзе све њихове пројаве у реалном свету. То значи да је човек који је добио тешко послушање у тешким временима. И у одсудном тренутку, седмог септембра, показао је да, без обзира на све друго, зна где треба да буде. Претпостављам да је знао и то колика је цена коју ће морати да плати: бесно писање бошњачких, хрватских и овдашњих портала ту спада у ситниш.

У суштини, садржај свих тих реакција био је очекиван. Док се у српском националном бићу догађало једно мало и парадоксално пролеће, будући да се одигравало на гробљу, над одром оклеветаног генерала који је умро злостављан у затвору, а хиљадама Срба донело осећање поноса и слободе, у заједници србомрзитеља није се десило ништа ново.

То је вероватно био мој најјачи утисак у том контексту. Као да је, наспрам истинског живота, можда збуњене и обесхрабрене, али још увек живе нације, јалово мртвило оних који су се из ње исписали деловало још безбојније, суморније, тужније. И то је други парадокс, како су Срби били радоснији над одром човека ког воле, него они који су га мрзели.

Из њих је, предвидиво, покуљао бес. Он потиче из немоћи. То је најсликовитије дочарао Вукашин Милићевић, који је већ другог дана након сахране пожурио да се на сајту Пешчаника упише међу ревносне чланове своје нове заједнице. Иако је тексту дао бомбастичан наслов „Морални сатанизам“, није испоручио ништа револуционарно ни упечатљиво. Овај кратки осврт почиње замало духовитом деконтекстуализацијом једне мисли коју је патријарх изговорио на опелу, али се убрзо након тога сурвава у генерички текстић из жанра наративне (сребреничке) патетике.

Милићевић покушава у читаоцу да изазове емпатију према замишљеним, али нипошто српским, жртвама ратова деведесетих, понављајући хашку верзију догађаја (коју смо већ милион пута преслушали) или фрагменте сценарија филма „Quo vadis, Aida“ (који нисмо гледали), сасвим је свеједно, и једно и друго су фикција. Милићевић, подразумева се, не може својим читаоцима да понуди неку нову перспективу или чињенице, будући да о догађајима које романсира зна само оно што је прочитао у приручницима Центра за хуманитарно право и брошурама које издају Жене у црном. Зато је убрзо поново усмерава на прави предмет свог текста, а то није јадна анонимна жртва рата, него предмет његове мржње.

Медиокритетски учинак

Док оптужује СПЦ за сарадњу са злочиначким и мафијашким структурама режима, ни овог пута, иако је сада већ некадашњи инсајдер, не нуди уверљиве трагове, а тек о доказима нема ни говора. Од величања злочина до педофилије, све је истоварено у наступу беса, али нема ниједног аргумента. А и зашто би га било?

Милићевић претпоставља да верни читаоци Пешчаника мисле исто као он и већ све знају, па им докази нису потребни, као што нису били потребни ни Хашком суду када је генерал Ратко Младић осуђен за геноцид. Милићевић у западњачкој визији правде препознаје себи омиљену, бољшевичку, и то је систем вредности у коме се осећа као риба у води, за разлику од компликованог, хијерархијског принципа правде са Истином на врху, који га је у Цркви толико гушио да је на крају свог животног и моралног посуновраћења, морао да се окрене против ње.

Међутим, овај кратки текст на Пешчанику показује да Милићевић чак ни у идеалном идеолошком окружењу неће постићи више од медиокритетског учинка обичног шрафа у агенди. Врло вероватно, показаће се да је Црква боље препознавала и више ценила његове дарове од јалове заједнице коју је одабрао – то је савршено логично, али нисам сигурна да сам одушевљена због тога. Из друге перспективе, природно је да цвет у земљи цвета, а у вази вене, чак и кад се у воду додаје помало аспирина да би дуже потрајао.

Врло вероватно, показаће се да је Црква боље препознавала и више ценила његове дарове од јалове заједнице коју је одабрао

Док је шетао ауру и звање православног теолога по грађанистичким прозападним медијима и док је потписиван као свештеник, додуше прогоњен и толико пута већ спаљен на ломачи, његова реч је, барем за читаоце Пешчаника и обожаватеље Зорана Кесића имала нарочиту тежину. Сада је у потпуности завршио конверзију, променио свој идентитет и његово мишљење више није ексклузивно. Иако користи исту стратегију као Благоје Пантелић и таргетира увек и прво лично патријарха, губи се у субјективности свог бунта и звучи више као скојевац на батерије, него рационални критичар који нешто „зна“ из прве руке.

Ипак, и такав, тренутно је најкомпетентији противник СПЦ ког атеистичка, левичарска и пропазападна Србија има. За Цркву и српски народ је добро што је тако. Чак и у изузетној прилици која се неће поновити никада, јер генерал Младић не може два пута да умре, премда сигурно има оних који би то желели, није из себе успео да исцеди ниједну надахнуту мисао, ниједну упечатљиву сентенцу и слику која би могла да стане наспрам оне тишине којом су у мимоходу Срби одали почаст свом заштитнику и хероју.

Истим путем

Запањујуће брзо Вукашин Милићевић срозао је своју мисао на ниво обичног пискарала „Друге Србије“, да, (цитирајући Кери Бредшо), не могу а да се не запитам : да ли их одвајање од рода и од Бога заиста тако брзо учини глупљим, или је у питању једноставна процена да реципијенти и агенда не траже (а и не заслужују) више.

Довољно је набацати генеричке оптужбе и поновити пригодне фразе, у свакој ситуацији рећи једно исто што милује уши истомишљеника, да би се омлитавели балон беса импотентан да икада заправо пукне, поново напумпао. И тако из дана у дан, из године у годину, из догађаја у догађај… паралелно са нашом историјом вуче се тај слузави траг који за собом оставља заједница заснована на принципу бунта, одбацивања, негирања, мржње и самопотирања.

Њихови упорни и већ увелико досадни напади више не изазивају гнев нити нарочиту жељу да се бранимо, најпре стога што не осећамо да нас угрожавају. Напротив, за њима остаје помало горак осећај туге, она запитаност : како је живети у тој вештачкој заједници огорчених људи?

У суботу пред генералову сахрану у Београду је, нажалост, одржан такозвани „Прајд“. Иако су у поворци, као и увек, доминирале ведре и јарке боје, учесници су нашминкани и костимирани плесали уз разгласе, на приколицама, и сви су носили широке осмехе, бујне перике, црвене усне, ипак је једно опело, два дана касније, посведочило живот.

У том страшном али лековитом констрасту данас стоји Србија. Све што треба да урадимо јесте да одаберемо своје место. Патријарх је одабрао. Мени је пао камен са срца. Даље настављамо истим путем, заједно, народ и Црква, као што је увек било. Можда постоје ствари које треба да опростимо једни другима. Али морамо наставити заједно. То је услов опстанка.

И то Вукашин Милићевић зна боље него ревнитељи који и даље вичу „недостојан“. Ако нисте сигурни на коју страну да се сврстате, пратите траг оних који мрзе. И идите супротно.

Аутор: Тајана Потерјахин

Извор: standard.rs