Пристојан човек, а посебно верујући православни хришћанин, никада себи не би дозволио да дође у ситуацију у коју су, ничим изазвани, дошли првостепено рашчињени и из Цркве изопштени бивши свештеник Вукашин Милићевић и из Цркве изопштени теолог Благоје Пантелић. На жалост, овај двојац је сада ту где је док се чека коначна одлука Великог црквеног суда. Политичка и антицрквена острашћеност их је довела ту где јесу док „ментор“ и даље ћути као заливен док се промовише по белом свету. 

Милићевић и Пантелић су, током студија, сигурно нешто научили из теологије и то из оне коју Милићевић врло тенденциозно назива „академском теологијом“ одвајајући се од богословља Цркве. Судећи по речима које су изговорили и написали током претходних неколико година тешко се у њиховом случају може говорити о академском понашању и теолошком размишљању. Опет и опет, судећи по речима које су изговорили или написали током претходних неколико година, још мање се, на жалост, може говорити о православној вери, страху Божјем и основима богословља и црквености.  

Која и каква „академска теологија“ може да прогута следеће бљувотине о патријарху, епископима, свештеницима и монасима: „патријарх картела“, „психотичне сплачине“, „тупаве будале“, „неспособни ботови“, „удбашка жгадија“, „психотични лажовчићи“, „најбеднији ботови“, „моралне наказе“, „интелектуалне олупине“, „морални патуљци“, „ботовске лешине“, „наказни бескичмењаци“, „морони“, „мишеви“, „тешки медиокритет“, „смрад ботовски“, „пекинезер са вишком женских хормона“, „наказа“, „верни пас“, „духовна наказа“, „бот у мантији“, „интелектуални патуљак“, „малоумни“ итд?

Милићевић и Пантелић нису први, а ни последњи који су кренули у душегубну авантуру блаћења и клеветања Српске Православне Цркве. Али, јесу први по броју и количини бљувотина, клевета, лажи и сличних излучевина које су испоручили јавности са циљем да Српску Православну Цркву облате у јавности. 

Милићевић и Пантелић, током црквено-судских поступака који су против њих вођени и првостепено окончани пред Црквеним судом Архиепископије београдско-карловачке, нису имали одбрану којом би покушали да оспоре доказе и оптужбе. Од почетка им је било јасно да се докази и оптужбе не могу оспорити. Покушали су да у јавности створе погрешан утисак о њима као „политичким жртвама због критичког мишљења“. 

Њихова циљна група јесу били клирици (којима су слали јавне поруке да се спреме за јахање) и верници Српске Цркве, али до њих нису добацили, што се и види ових дана на богослужењима и уопште у животу Цркве. Милићевић и Пантелић су „успели“ тамо где и јесте њихово место. Њихова публика су углавном они који нису верници и који не припадају Цркви – атеисти, безбожници, богомрсци, црквомрсци и слични које, искрено примећено, није ни било потребно у то убеђивати. Они су, и пре Милићевића и Пантелића, сматрали и заговарали да је Српска Црква „феудална“, „инквизиторска“, „ретроградна“ итсл. и слали поруке или да је треба уништити! 

Речи које су изговорили и написали Милићевић и Пантелић уопште нису биле критичке и то сваки васпитан и пристојан човек зна. У Цркви не само да није забрањена слободна реч која може бити и критичка. Слободна и критичка реч је и добродошла! Али, зна се на који начин се она саопштава ако имамо у виду Свето Јеванђеље!

Информационе технологије су само донеле нове техникалије у борби против Цркве. Суштина борбе против Цркве је остала иста! Милићевић и Пантелић су се опробали у томе. Свако мало, чим се нешто деси, а они трк на твитер, спринт на подкаст, а понекад и на гласила United Group. И, шта? Све то траје колико и мачки муж! Свесни су и они тога!

Аутор: У.С.