Протојереј-ставрофор проф др Владан Перишић је доживео преобраћење илити конверзију од скоро. Као да је сном мртвијем спавао, па се сада сетио моралних вредности. По народној: Касно Марко на Косово стиже. Сада је јунак без мане и страха, залаже се за младост, одважност, позитивну селекцију, поштење, поготово оно научно; бори се против корупције и неморала, како у држави (режиму, јер ми немамо државу, како он мисли) тако и у Цркви (СПЦ) која се слизала са режимом. По „херојској“ логици ваља срушити режим – јер је режим увек опресиван и неправедан – али истовремено и Цркву која је у противприродном блуду са истим. Истини за вољу, ова екипа нема намере да сруши институције него да преузме власт. Не би хтели да нестану држава и Црква као такве, него да се они инсталирају, а све полуге власти да остану. Зато они говоре о корумпираним појединцима које ваља сменити, обесити, јахати и сл. Виђена комуњарска пракса. 

– Принципи и Владан Перишић

Нису битне речи и ставови, јер и најсветији принципи могу да се злоупотребе, него ко их и из којих разлога пласира. Знамо да је Свето Писмо најзлоупотребљаванија књига на свету. Нема јереси која се није позивала на Писма. Рецимо очито: У науци ваља применити позитивну селекцију, најбољи да се изабирају на позиције. То би и Перишић сада потписао. Као и ја. Но, не лези враже – помињем само пример моје маленкости, а нисам усамљен или уникалан – Перишић и његова екипа, коју називам Херцеговачки клан, је опструирала мој долазак на ПБФ и примили су на катедру за патрологију тек свршеног студента а не мене који сам имао 8 година специјализације, бројне научне радове, противкандидат ниједан. Да не помињем кафкијанске моменте где су слагали у реферату да противкандидат има 1 научни рад, као и факат да немају доказ да сам завршио основну школу. Да, превазишао сам Николаја Велимировића!

Докторирао сам тих дана на првом папском универзитету, Латерануму, тј. институту за патрологију, Августинијанум. И дан данас сам једини доктор патристичких наука у Србаља. Споромислећи снатре да су патролози ако су написали докторску тезу на основу једног од отаца цркве. Не, треба курикулум студија које си прошао да би био доктор у тој материји. Тезу сам одбранио са magna cum laude, и 2010 је публиковао јер сам имао nihil obstat. Код августинијанаца си докторант док не објавиш тезу иако си је одобранио, и тек тада добијаш титулу дотура. Треба да се интегришу евентуални приговори са одбране. Ја сам их све оборио током одбране тезе. Дакле, докторирао сам на највишем месту, у Змајевом гнезду. Нико ми ништа није поклонио нити могао поклонити.

Мог противкандидата су нашијенци избацили из „бедара својих“ по принципу просте деобе као у парамецијума. Тако се размножавају. Нигде транспарентности, осим ако под транспарентношћу не подрзумевамо танак интимни веш. То је био и принцип Приштинских диплома. У парама или натури…

Мој талентовани и млади противкандидат је после излетео са ПБФ, али је опет, потпомогнут од Синода, заимао добро ретрибуирану позицију у Светском Савету Цркава, а ових дана се гласнуо против тог Синода да би им се захвалио. Пресамићивао је кичму и љубио руке и скуте за благослов за то запошљење. Перишић би рекао: бескичмењак. 

Сигурно би било да би „преобраћени“ Перишић данас потписао све ово кад би се радило о персонама НН. Јер је он за „принципе“. Но, када се ради о конкретним особама, принципи се суспендују. 

– Перишић као патролог

Да погледамо пак сада његове предуслове који би били у складу са принципима који су га однедавно обасјали. Принцип је да неко предаје материју коју је студирао и у њој докторирао. Потписујем. Елем, Перишић нема ни дана теолошке школе а предавао је вероватно најзначајнију материју из те науке. Могу само да му се дивим до имбецилности. Како је то успео? Управо што се правила нису поштовала. Зашто је трпео то непоштовање правила? Из лукративних мотива. Рекох „трпео“ али не верујем да је трпео, него да је то било у складу са његовим modus vivendi или modus operandi. Када би мени понудили да предајем црквено појање ја то никад не бих прихватио, јер са истим немам благе везе. Ни за какве паре. У Перишићевом случају су се срели његова алавост, као и несмаштаност владика који су га нелегално прогурали, јер он није имао никакав основ да предаје било какву теолошку материју. Нећу улазити у мотиве владика који су избацили Перишића на сцену; знамо да глуми монаха са својом брадом, намргођеним лицем, репићем, широким каишом, јер се бори против блуда, успореним говором (изговори 5 реченица за пола сата) итд., но, не верујем да је само та тактика придобила ове његове мецене. Да ли су били глупи? Да ли је у једном моменту тиква пукла? – Велим, нећу улазити у болне разлоге. 

Даље о Перишићевој квалификацији за професора патрологије. Владан је написао на Филозофском 1986 магистарски, „Платонизам и теологија“, који се бавио раним хришћанством. Комисија у којој су били Михаило Ђурић и Радмила Шајковић су одбили тај рад (извештај је до бола, што би рекли млади). На волшебан начин, тај рад је онда претворен у докторат на Сарајевском универзитету, а ментор је био доктор марксизма, муслиман Мухамед Туњо Филиповић. Питам се: Како је могуће да марксиста и муслиман може да те квалификује за православног патролога?! Наравно да муслиман може имати докторат и у патрологији, али је Филиповић био специјалиста у марксизму, не у патрологији или некој хришћанској материји. Није публиковао ниједан рад из хришћанства. 

Дакле, примас дубровачки, да се нашалим са Перишићем, био је оборен на БУ; жалио се да га прогоне као исповједника и промицатеља кршћанске вјере и морала, али је истина неумољива – комисија га је оборила због незадовољавајућег рада. И ја бих га оборио. Рад је обиловао општим местима, добропознатим цитатима из Отаца који се понављају у многим студијама. То пак указује да није читао изворе, јер у Перишића се не налази ниједан цитат који већ није био навођен. Ако паднем некад у otium, позабавићу се демонстрацијом тог Перишићевог „научног“ рада. Тако ћемо имати пандан Кишовом Часу анатомије. Никако се није одбранио пред комисијом; вајкао се типа: То не кажем ја, него Јустин Филозоф и сл. Њему није јасно да када се пише теза, онда се образлаже систем мисли, који ти одобраваш или критикујеш. Тако је и са ставовима појединачних Отаца. Зашто си навео Јустина, а то хвалиш или кудиш? Једино је имао права кад је приговорио за оксиморон, што се поткрало Ђурићу.

Другим речим, Перишић не би био никакво име да му није било перверзне СПЦ. На филозофском није имао приступа. Све што има – а има доста – дугује тој перверзној Цркви. И ја могу упутити критике СПЦ (давно чинио и у више наврата, али то није било препознато као рушилачко), јер су неки високодостојници, као и професори, одговорни за феномен Перишића и иних који су изашли сада са тог факултета. Када ми се неки жале, велим: Па ви сте их бирали, не ја. 

Опет, Перишић „туче“ и данас неколико тисућа евра месечно, захваљујући СПЦ. Пензионисао се као проф на ПБФ, остао у свештеничкој служби активан, мада углавном сада сви иду у пензију, што свештеници доживљавају трагично, и за то узима новац. Привилегован. И сада се сетио да је он глас савести те Цркве која има „противприродни“ сношај са државом. Заштићен је као бели медвед и зато иронишем о његовој конверзији. Да не помињем како је за време свог студијског боравка у Грчкој (4 године) примао и проф плату као и стипендију.

– Перишић о власти Синода над професорским кадром ante e post 

Да видимо и Перишићеву борбу за независност факултета и универзитета. Данас Пише: „Када је 2021, користећи блискост са влашћу, црквени врх испословао измене Закона о високом образовању, по којима је за најбитнија питања за ПБФ, уместо Београдског универзитета (БУ), надлежан Синод СПЦ, тако да он тамо може да „ведри и облачи“, истог часа су и ПБФ, а са њиме и БУ, изгубили своју аутономију, али о томе ћуте и праве се као да се ништа није десило, што им не служи на част“.

Шта је некоћ писао: „Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве

У прилогу овог дописа шаљем вам нови Статут Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду усаглашен са важећим Законом о Универзитету. Надам се да ће на основу његовог садржаја свима бити недвосмислено јасно да наш Теолошки факултет, враћајући се под окриље Универзитета, није изгубио ништа од свог црквеног карактера. Да не бисте губили своје драгоцено време [– Напомена: у великим заградама су моји коментари. Видети цео текст ради јасноће у приложеном линку. – Иронише јер је синодалце увек сматрао згубиданима] читајући оне чланове Статута који чисто технички уређују рад Факултета и који су мање-више исти за све факултете јер произлазе из Закона о високом школству, скрећем вам пажњу на следеће, за Цркву важне, чланове: 1, 3, 6, 10, 27, 74. [Чл. 2: Факултет је под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Ово не оставља никакве сумње да Синод суверено равна ПБФ. Јер ако Синод не може да скине професора који хули, вређа СПЦ и сл., онда он нема ни духовну ни канонску власт. Чл. 3: Факултет је научна и највиша образовна установа у области православне теологије на Универзитету у Београду и у СПЦ. Факултет своје учење заснива на Светом писму и Светом Предању Православне цркве. Убеђен сам да ће јасан текст овог Статута, нарочито наведени чланови, уверити сваког неверног Тому да Православни Богословски Факултет и у новонасталим околностима остаје интегрални део Српске Православне Цркве [Како то да декан Перишић не може данас неверне Владана Перишића и проф Кубата да увери да ПБФ и у новонасталим околностима остаје интегрални део СПЦ? Интегрални део значи да СПЦ има власт над ПБФ. Нпр. СПЦ не може да рашчини кардинала Руинија, јер је он под Папом, али може неког нашег владику. Тако је јасно наведено да је ПБФ под духовном и канонском влашћу СПЦ, и у то нас декан Перишић уверава својим образом].

Београд 20. септембар 2004. Светом Архијерејском Синоду одан у Христу Исусу, Владан Перишић“. Тако некада писа…

– Перишићева критика национализма

Примас дубровачки се јави сада и поводом теме етнофилетизма или национализма: „Посебно је поражавајуће то што је црква са највећим задовољством и посвећеношћу на себе преузела улогу која је страна њеном бићу, али коју јој је националистичка власт наменила – улогу чувара националне митологије и јединства нације. Тако уместо да раскринкава такво коришћење национализма од стране оних лукавих и затуцаних који су народ увек завијали у црно, црква се спремно ставила у службу тог полусвета, поносна што ће и она национализму дати свој допринос тиме што ће, уместо да буде црква свих, постати национална црква и то чак ставити у свој назив. И уместо да се о национализму изјасни теолошки, тако што ће демаскирати његове митоманске претензије, она се о њему изјашњава идеолошки, тако што прихвата да безусловно служи његовим сврхама које никако не могу бити црквене, уколико то значи – јеванђелске. И о којима се, на крају крајева, и не пита“.

Нећу наводити све епитете које Перишић користи денигрирајући СПЦ (да је мрачна, ретроградна, клеристичка, јадна и бедна итд.), заинтересовани нека читају и слушају. Пошто он тврди да по крштењу имамо само идентитет од Христа, тако да нестају разлике полова (није разумео Павла), нација и сл., упитао бих га што се у Хиландару, када се као одрастао крстио, изјаснио као Црногорац? Могао је да прескочи, као што се и друга нека питања могу прескочити у регистру крштених. 

Перишић користи шовинистичке крајности како би нам огадио здрави национализам. Да, постоји „здрави национализам“, као што постоји јединствени отисак прстију, као што постоји пол и национални идентитет са којим се рађамо. То што постајемо сутелесници Христови не брише ништа од датог. Као што са романитас, или нпр. американством се нису брисале провенијенције тих људи. Американац је и Тесла, иако српског порекла. Српство му није испарило, иако је био амерички држављанин. Павле је био Јевреј, али римски грађанин. Стари су знали да са примањем одређене паидеје постајеш члан неке нације, иако ниси изгубио своју. Тако је новацијан Перишић имао потребу да нагласи да је Црногорац. 

Не могу да замерим Перишићу на овом опасном сужавању људског идентитета на Христа, јер није читао да су постојали јеретици исохристи, оригенистичке провенијенције, који су мислили да ћемо сви на крају света бити једнаки Христу; другим речима, ја нисам ја ако нисам Христос. То му ментор није могао казати. Ваљало је пак да прибегне Писмима, па би прочитао: „Веселите се незнабошци, с народом његовим… Хвалите Господа сви незнабошци, и славите га сви народи“ (Рим 15, 10-11). Имамо ἔθνος и λαός. За једног Семиту лаос је привилегована категорија, етнос придружена; разликује им се идентитет. Постоји идентитет народа, као и фамилије и племена. Опет, не излазимо пред Бога без ових идентитетских одредница, па бисмо преферирали веровати пре Откривењу 15, 4, него Перишићу: „Ко се неће побојати, Господе, и прославити Име твоје? Јер ти си једини Свет: јер ће сви народи (πάντα τὰ ἔθνη) доћи и поклонити се пред тобом; јер се судови твоји показаше“. 

Пошто смо још у семитском свету, поменуо бих да су се Јевреји одржали до данашњег дана (не одобравам овај актуелни масакар) само захваљујући обрезању. Били су уништавани више пута, Јерусалим срављен са земљом, они расејани, подигнута Aelia capitolina… Но, имали су обрезање као означитеља (Лакан) и то их је организовало у једну идентитетску целину. Слично се десило и са нама и да није било Цркве која је обједињавала народ кроз веру, обреде, језик, писмо, културу, итд., Перишић би се можда данас звао Пешикано или Пишитело, а највероватније га ни не би било. Колико је свештенства пострадало да бисмо имали и ово мало што имамо и знамо за себе?

Перишић заборавља да је историјски Исус био Јевреј. Није само Мауро Пеше то демонстрирао. Исус није демолирао Закон и Пророке, како би неко могао мислити, него извитоперење саме вере. Држао се свих Законских прописа; био је обрезан. Не само, него се држао и простих јеврејских обичаја, тако да је имао чвориће на свом огртачу (κράσπεδον), којих се дотакла Крвоточива (Мт, 9, 20).    

– Обојена револуција нам се причињава 

Но, посреди је заиста обојена револуција у којој се жели да се свргну врхушке државе и Цркве и да нам инсталирају западњачке послушнике. Борба је рововска, мада сам уверен да су ови довољно глупи, тј. ослепљењи њиховим амбицијама па верују да ће остварити своје циљеве.